Naša književnost

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

"ДУБРАВКО ДУЈШИН КАО ТАРТИФ +

После приказа Тартифа, у интепретацији Страхиње Петровића, која је била дата с оскудним бојама и шкртим покретима, видели смо на београдској позорници још једно тумачење, у остварењу загребачког првака Дубравка Дујшина, сачињено од масних боја, драстичних подвлачења и сирових ефеката. Ма да није била лишена заобљеног стилског јединства, постигнутог мајсторски изнађеним подробностима, подвргнутим основној идеји о личности, игра Дубравка Дујлшина битно је одударала од режиске поставке Мате Милошевића и игре Ирене Јовановић, Боже Николића, Марице Поповић и осталих.

Дујшинова концепција Тартифа сва је спорна. Грандиозна реалистичка заснованост »Тартифа« првенствено је у томе што је Молијер, сликајући у овом делу један случај, једну комедију живота, умео да у главном лицу не види само један изнимни и особени лик баснословног сладокусца, блудника и промућурног бадаваџије, с маском верске скрушености и конвенционалне чедности, него што је у њему умео да прикаже, са свом потребном типичношћу, једну општу друштвену појаву свога доба, што је умео да раскринка и лицемерну побожност (а може ли побожност а да не буде лицимерна»), и лажну наивност и хипокритско призивање земаљских и небеских ауторитета за сасвим прљаве намере и ниске циљеве.

Приказујући Тартифа на груб и гротескан начин, као један сасвим особен и наказан случај покварењаштва и бескрупулозности, као сасвим ситног варалицу и бедног, животињски обнаженог страсника, који претура по туђим џеповима и губи главу на изглед женског колена, Дубравко Дујшин је знатно отупио социјалну оштрину слободумне и проницљиве Молијерове замисли. Снижавање Тартифа од виспреног превејанца на ситног преваранта, од интелигентног стадострасника на јадног похотљивца, од типа широког значаја на патолошки случај — снизило је и сам значај комедије као реалистичке слике и смисао њене оштре друштвене сатире. Сем тога, с оваквом концепцијом Тартифа, цела драмска радња постаје апсурдна: како разумети да један обогаћени буржуј прима у свој дом Једног тако прозирног ниткова, да га намењује својој кћери, да му преписује имање, да стрепи над његовим здрављем»

Али и на основи овако спорне концепције, Дубравко Дујшин је дао мајсторски извајану креацију, израђену до најситнијих подробности и необично сугестивну У спољној комичности маске и покрета. Говорећи текст с ненадмашном једноставношћу у дикцији, ослоњеној на психолошки значај речи и поетску лепоту стиха, са богатом скалом тонова, он је показао велику рутину опробаног глумца и зрело искуство уметника од дара и фантазије.

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА; ГОСПОДА ГЛЕМБАЈЕВИ

„Господа Глембајеви“, драма Мирослава Крлеже, припада једној већој, органски замишљеној целини, богатом и моћном низу књижевних остварења (новела, романа, драма и студија) у којима се приказује животна судбина Глембајевих и друштвено-психолошка проблематика глембајевштине. Слично примеру моћних стваралаца, једног Балзака, Золе или Голсвортија, који своја уметничка виђења

;