Naša književnost

ме бескрајно пространство, неизмерном јачином огледа се у души мојој; нат-.

природном силином засјале су моје очи. Ах, тако блиставо, дивотно, у земљи непознато пространство! Русијо!..« Гогољ се одазвао тражењу плодотворних снага Русије овим делом у коме је снажно, истинито и дубоко изнео своме народу ругобу наказности трулог друштвеног система и господарства, које вређа његове лепоте. Он је ту своју моћну и немилосрдно реалну сатиру дао као дуг љубави према Русији, као дуг дивљења према њеним несагледаним лепотама и снази.

Код Гогоља су се учили многи писци, у његовом мајсторском приказивању и илустровању живота и исто тако у сочном и живописном колорисању типова. Безначајни и неприметни детаљи добијају у његовом писању свој рељеф и своју пластику. У сваки кут забачених и запуштених ствари стиже његово љубопитљиво, живо и оштро посматрачко око. Цртани тип добије пуноћу својих облика и животом ситних стварчица око њега. Средина у којој живи Пљушкин, онај страшни дар-мар ствари, бајатих и плеснивих, оне паучине које се вуку по зидовима, већ наговештавају појаву џимрије који на души носи велики низ уморстава својих робова сељака. Све је преливено смехом, али тај смех рањава, јер иза гротескних типова видимо злочинце, убице које свесно или несвесно, кроз пустињу свога личног живота и кроз пустињу своје власти, уништавају животе тлачених сељака. Посета Чичикова спахилуцима личи на посету гробљу живих људи. Када бричка Чичикова излети из дворишта неког спахилука чију унутрашњост је Гогољ изнео у њеној суровој стварности, осети се као олакшање изласка из смрадне и кужне атмосфере.

Превод Милована Глишића дуго је важио као одличан и беспрекоран. Није се изгледа узимао оригинал у руке и поредио превод са оригиналом. Глишић је прилично слободно преводио Гогољеве »Мртве душе«, дајући тој слободи и карактеристике своје прозе. Трудио се да Гогоља приближи својој читалачкој публици, па је финије ниансе Гогољевог духа хтео да учини очигледнијим, упрошћенијим. Тамо где је снага, а нарочито дубина духа у наговештајима, наслућивањима, Глишић је објашњавао сеоским језиком своје прозе, завршавао мисао слободно својим стилом, заокругљавао. Али његов језик је још увек био ту веома леп, сочан и изражајан. Редактор дела д-р Мираш Кићовић извршио је знатне коректуре превода. _

Велибор Глигорић

а

Х. вени

ЖЕ

је Ма Мијин а аи њи ај