Naša književnost

Хроника -- “ ар ПК АН аену КА 609

о

Франциско Хосе де Гоја и Лусиентес рођен је 30 марта 1746, у Фуентетодосу код Сарагосе.

Сељачког је порекла. Легенда прича да је и он, као некада Ђото, као говедар цртао слике, које су неког калуђера толико одушевиле, да је преузео старање о његовом уметничком образовању. Гоја долази у Сарагосу, на учење код Хосе Лузан и Мартинеза, сликара у стилу Ћепола.

1765 Гоја је у Мадриду. Ту учи код Франциска Бајеа, који му доцније постаје шурак. Вреле крви, пун страсти, запада у авантуре које га доводе на руб затвора. Бежи у Италију и упознаје дела сликара Ренесансе. По повратку у Сарагосу, слика у капели Пилар.

Карло Ш! је тада краљ у Шпанији. На његовом двору слика Ћеполо, венецијански сликар, духовити и рутинирани следбеник Тинторета и Веронеза. У Мадриду слика и Рафаел Менгс, познати класициста, који ради и поучава У духу истрошеног академизма.

Гоја побеђује те школе, добијајући да, за краљевску мануфактуру »Санта Барбара«, изради и наслика пројекте зидних сагова за ловачки замак »Ел Пардо«.

Напочетку, његова палета је богата и шарена. Богате бојама и пуне сјаја су слике које ради као пројекте за зидне засторе. На велике сликаре рококоа, Ватоа и Ланкреа, потсећају боје. Али ликови су ближи земљи, сроднији са народом. Поред елегантних ликова шпанске аристократије, беспосличара и дворана, ту су и ликови и лица водоноша, праља, млекарица, сељака и ралника. Мадридски сајам, сајам грнчарије, разбојнички напад на поштанска кола, дрводеље и рањени зидар, примери су његове уметности исказивања у тој периоди.

Широко постављена у декоративној обради, стоји, пред отвореном позадином неба, у које се уздижу скеле и дизалице, група од три зидара, од којих двојица, са бригом пуном љубави и лицима потамнелим од туге, са градилишта односе рањеног друга. Топла плава и мрка боја зидова слаже се са белом кошуљом срушеног зидара. 2 ;

Врло брзо је Гојино име постало познато. То нису више античке и алегоричке теме Ћеполове, ни митолошке Рафаела Менгса, већ слике из шпанске стварности, иако у колориту и осветљењу рококоа.

Многе такве слике насликао је Гоја, слике које приказују славу рада, лепоту народа и радост љубави.

За религиозне теме Гоја није показивао нарочито интересовање. Сликао их је, по налогу владајуће класе, племства и цркве, али са унутарњом дистанцом и свођењем на световни ниво.

О томе говоре фреске у кубету Богородице из Пилара, и бежеда Светог Бернардина, у Сиени, хватање Христа, у Толеду, и слике у капели »Сан Антонио де ла Флорида«, у Мадриду: на таваници, свеци свирају, богови носе људска лица, анђели су лишени изгледа поштовања.-Важнији од главне слике, Светог Антона Падованског, за сликара су гледаоци, лепе девојке, које, налакћене, кокетирају са балкона.

Са великим мајсторством, Гоја је портрет у Шпанији одвео у савршенство.

_ Са елеганцијом ван Дајка, енглеском уздржљивошћу јендог Рејнолда, али са њему Ввојственом демократском снагом и психолошком дубином, Гоја слика слике као што су »Ла Тирана«, глумица, — продавачица књига из улице Каретас, портре доње Изабеле Кобос де Порсел, — војвоткиње од Албе, — доње Кумерсинде Гојкочеа и Гоја, и много оних других незаборгвних женских лица, која нам приказују љупкост и лепоту облика у Шпанији. Ту спала и нага и доцније одевена Маја, која је, после Веласкезове Венус, једини женски акт шпанског сликарства до почетка деветнаестог века. Међу мушким сликама, нарочито слободно и широким потезима рађени су портрети његових пријатеља. Сребрно сиво