Naša književnost

610 + НЕ ;

на портрету сликара Франциска Бајеа, мисаоно лице глумца Исидора Мајкеза, а пре свега властити аутопортрет, на коме је тако сличан Бетовену, по снази грађанске свести, критичкој мисаоности и дубокој осећајности, која обухвата сву ширину људског живота, изванредна су дела.

Као »пинтор де камера« (дворски сликар), Гоја слика државнике и посланике, претставнике племства и, у првом реду, краљевску кућу.

Али његова уметност и ту долази до оригиналног израза, у начину на који их слика, и по томе што у тим сликама нема ничег од »милости божје« и владарског достојанства, и што из моћи сатрапа избија ограничена ароганција, ситна и јадна душа владајућих. = 2

Из низа портрета, који спадају у најснажније што је дала сликарска уметност, истичемо породичну слику Карла ТУ. Као Веласкез у »Лас Мењинас«, и Гоја је узвишену породицу церемонијално поставио за сликање.

У средишту стоји матрона, претрпана украсима, жељна допадања, са изразом безобзирности и охолости, држећи децу за руку. Поред ње, краљ, слабић, и престолонаследник са супругом. Тако стоји то аветињско друштво, приказано у свој његовој разметљивој бестидности и ништавности. Ниједан сликар раније није се усудио да тако слика краљеве. Али је то изванредна колористичка обрада. Трептаво сребрнасто светло мири и застире критичке потезе сликара, који јен себе на истој слици претставио, у позадини, за сликарским ногарама.

Што се мајстор учи да оштрије посматра, све штедљивија је његова палета, док најзад, У познијим годинама, у складу са својом идејом — да природа не зна за боје и линије, већ само за сенке и светлост — он не пређе на сликање оних мрачних визија, из тињавог црног, окера и белог. То су ноћне слике које нас изводе у бездан страха и смрти: суд инквизиције, истеривања ђавола, лудница, — прикази људског пропадања,

Мајсторство цртача Гоје, који је после Рембрантовог доба био најзнаменитији графичар, оставило је велико и многострано дело. :

Префињена и елегантна рококо-култура уступила је место критичкој и револуционарној грађанској уметности. У име разума, Гојино перо подвлачи друштвене ране, исмева празноверје и предрасуде, глупост и сујету, грамзивост и злоупотребу власти.

Његова цртачка уметност'има дубоког корена у проблемима његовог доба. Његов стил је заједљив, критички, пун духа и тајни. Што има рећи, мора бити у симболима и завијено речено. “

Његове »Кипричос« (досетке) цртају лажи свештеника, разметљивост и расипништво двора, беду, немаштину. у

>Ко ништа не чује, ништа не зна, ништа не види, спада у велику класу лених животиња, које никада низашта нису ваљале« На слици су два племића, са грбовима на грудњацима. На ушима су им катанци, да не би морали што чути, а очни капци оборени, да не би морали што видети. Мозак им је извађен, да не би морали мислити. Али су им уста широко разјапљена, и једна жена из народа, са дугим магарећим ушима и завезаним очима, храни их обојицу. Непросвећени народ још увек се стара за те паразите. аи ђ

„Капричос“ су инспирисани духом новог хуманизма француске револуције. »Лос Дезастрес де ла Гвера« (Ужаси рата) формулисани су име националне одбране Шпаније против империјалистичке изопачености наполеоновских Љатова. Као слободољубиви патриот, Гоја говори у духу нове човечности. 8 листова, посталих између 1808 и 1814, шибају свирепост, грубост, крволочност освајача и величају храброст партизана.

Седми лист приказује незаборавно јуначко дело Марије Агостине из Сарагосе, која је, другог јула 1808, када су, на градским вратима Портиљо, француски топови оборили целу посаду једне шпанске батерије, прискочила великом топу и спасла изгубљени положај.

14 Та