Naša književnost

498 . Наша књижевност

Ако се окренемо искуству совјетске литературе, у њој ћемо наћи потврду општег, прогресивног закона развића у уметности. Све најбоље што су створили совјетски писци, од првих дана рађања младе литературе, било је одблесак величанственог револуционарног преврата који су извели народи наше земље. Совјетска уметност је дошла на свет као дете револуције и сместа је почела да говори новим гласом, о новом животу, 0 новим људима, о новим људским односима. ИМ совјетски народ је у том гласу препознао своју литературу, схватио да је она израз његове борбе и његових интереса и веза између народа и литературе свакога дана је бивала све чвршћа. У тој вези су млади уметници совјетског народа црпли надахнуће за своја дела, налазили су снагу потребну да отпочну да делају као творци нове социјалистичке уметности. Потпуно је јасно да се ван те везе не би могао замислити процес постајања совјетске литературе. То, наравно, не значи да у совјетској литература није било и нема места за историски роман или историску приповетку. Не може се замислити књижевност која се не би бавила прошлошћу, и која није покушала, са становишта свога схватања света, да да смисао прошлости, У том погледу дела са историским темама нису издвојена као самостални део литературе, већ као њен органски и преко потребан елеменат.

Пошто је свима својим жилама урасла у садашњицу и помогла народу да оствари грандиозан програм социјалистичког преуређења земље, совјетска литература је примила на себе да на нов начин осветли и догађаје прошле историје, да прикаже тако како само она може ове или оне појаве историског развоја. Из те неопходности је никла и израсла на дрвету наше литературе снажна грана историског романа: дела о Петру 1, о декабристима, о Пугачеву, о народним покретима у прошлости заузела су у совјетској литератури почасно место . Без њих би наша литература била сиромашнија. Чак и у приликама великог Отаџбинског рата, када се сва пажња совјетских људи усредсредила на савремене догађаје, потреба историског проучавања потстакла је совјетске писце да се обраћају прошлости рускога народа, да даду студије о Суворову, Кутузову, о рату 1812 год, о Грозном и т,дД.

Али би било наивно мислити да у историском роману, писању о историској прошлости нема тенденциозности, да уметник може, пошто је у вези са историјом, да остави за вратима своје собе своје идеје, фррасти, своје погледе. Садашњица и овде понире у област пишчевог стварања и «тавља свој печат на све што уметник ствара. И овде све зависи од тога каква је уметникова тенденција, какве су му идеје, да ли је способан да истинито да историју, руководећи се правилним познавањем, својим плодоносним тежњама да помогле садашњу борбу народа, или је склон да се унесе у историју да не би слушао њему досадни шум данашњице или чак и да је омета у послу.