Naša književnost
502 Наша књижевност
народном својином. Но овде нису биле у питању само трајне ведности, него неки од наших старих песника постали су понова актуелни у народном устанку, оживели су у јачој мери но што су раније живели. У чему лежи тајна те актуелности, тајна тог дејства на једно потоње доба дуго после песникове смрти 2То уствари није тајна. Ствар је у томе што су у наше доба постали нарочито живи они наши мртви песници који су са племенитом страшћу, стиховима засићеним емоцијом и идејношћу, изразили своје доба, све патње и тежње свога народа у доба када су они живели, песници чија су најинтимнија осећања била увек нераздвојно спојена с осећањима народа и про. гресивним идејама њиховога доба и зато захватала народ, они који су народу јасније и снажније казивали оно што он осећа, те му чак откривали његова властита осећања, — они чији су стихови каљени на великим згариштима и жариштима.
Покушаћу да оцртам доба у коме је живео Ђура Јакшић и које је он одразио својим темпераментним, живописним и емотивним сти“ ховима, кроз своје полете и колебања, па чак и кроз своја клонућа. Јер Ђура Јакшић није био увек прав као стена, као стена крвава, но ни његово доба није било само херојско, он је одразио и слабости и колебања свога доба, а то што је ипак често био усправна крвава стена о коју се разбија неправда и кукавичлук, то је оно што не смемо да заборавимо.
,
ж
Своје прво крштење добио је Ђура, свештенички син-и унук, године 1832, у српско-црњанској цркви. Но своје друго, судбоносно крштење добио је у својој шеснаестој години, оне 1848, када се с пушком у руци, а не само емфатичним патриотским стиховима, борио против Мађара код Сентомаша, у аустријској тамници народа. Била је то трагична заблуда, заблуда коју је млади Ђура делио тада са српским народом Аустрије, који је свој устанак за оправдана нацио“ нална права управио против Мађара управо онда када су се Мађари дигли против бечког деспотизма, заједничког непријатеља свих народа Аустрије. Ту заблуду је касније и Ђура Јакшић увидео. Али оне судбоносне године, 1848, млади Јакшић није знао јасно шта се дешава у целој Европи, није видео ону испреплетеност збивања и прави смисао појединих таласа те силовите бујице, нити сагледао целину те револуционарне бујице, али је и у својој заблуди осећао дах својих банатских сељака и био испуњен искреним родољубљем, иако је то родољубље погрешно био усмерио. Било је тада и не колико Срба који су боље схватили смисао борбе противу апсолутизма и против сваке реакције, повезаност националних устанака, али ниједан није интензивније проживљавао те догађаје. И поред свих својих тадашњих и каснијих лутања и застрањивања, Ђура Јакшић је можда од свих српских песника најинтензивније осећао своје доба.