Naša književnost

+ етра 2

Ђура Јакшић и његово доба 503

У

Биле су то године када је „један баук кружио Европом“ — баук револуције. Тим бауком, очински властодршци Свете алијансе плашили су своју несташну децу, која су почела да траже све и свашта, чак и устав, опште право гласа, националну самосталност и слободу штампе, као што већ деца не знају шта се сме, а шта не. После дугог, тешког периода побожног реда и мира, који је зацарио после привременог. слома победоносне француске револуције, почели су под пепелом да се разгарају угарци и наилазили свуд око себе на го: риво жудно искре. У крилу овог, помало гробног, реда и мира, уз помоћ безобзирне револуционарке — крупне индустрије, устаљивао се зрели капитализам. У Енглеској и Француској он се већ устоличио, и извршила се већ јасна диференцијација између експлоататорске н експлоатисане класе. У земљама, пак, где буржоазија још није имала снаге или смелости да дрским рукама удари на „вечне и неизменљиве“ основе феудалазма, капитализам је полако и заобилазно продирао у пукотине већ натрулог средњевековног поретка, Апсолутне монарХије у таквој ситуацији морале су, при стварању централизоване владавине, да маневришу, да се ослањају на све јачу крупну буржоазију, да би држале у шаху незгодне феудалне супарнике, изигравајући по потреби једну класу против друге. Тако се, на пример, у Аустрији, тој монстр-држави, изобразила једна управна бирократија, тобоже без класе и без националности, такорећи бесполна, чији је задатак био да бешћутно управља машинеријом државе састављене из много разних народности.

Када је у фебруару 1848 у Паризу букнуо устанак наследника Бабефа, племенитог занесењака који је при крају буржоаске револуције 1797 платио главом уверење да револуција не сме да се заустави на оствареноме, тај фебруарски устанак пролетаријата и радикалног ситног грађанства одјекнуо је и у другим земљама као знак за припремљени устанак, иако не само што није било никаквг припреме ни договора, него, на пример, у Бечу народ није ни схватио значај париских догађаја, при оним строгим царинским границама које су затварале Аустрију кинеским зидом. Па ипак је и у Бечу букнуо устанак против апсолутистичког режима.

У Паризу је већ први пут самостално, са властитим циљевима, као свесни друштвени и историјски субјекат, иступило радништво, пре каљено и пречишћено у својим ранијим заједничким иступањима с либералном буржоазијом, стекавши и разочарења, а и сазнања у везн са својим дотадашњим савезником. Те године су Маркс и Енгелс објавили Комунистички манифест, и у револуционарној пракси проверавали своју већ засновану револуционарну теорију. Међутим, у немачким државицама, закржљалим у својим феудалним оквирима, грађанство је тек имало да се бори за минималне захтеве, за шира тржишта неопходна за развој индустрије, за укидање царинских брана међу државицама, за уставне гарантије, — при чему се оно већ плашило

Ј парнаа—“ Бо мадам. ·