Naša književnost

510 Наша књижевност

брољубова и Чернишевског, у којима је социјалистичка мисао још прожета вером у словенску задругу. То су плодне године за културу српства. Врши се ревизија националне прошлости, после критичких радова Руварца скида се романтични вео са српске историје; наука продире у духове омладине; трезвен, позитивистички дух потискује романтично башкарање у фразама; у српску литературу продире реализам са Запада и из Русије, а наместо рационалних снова долази замисао о боље уређеном друштву и народној држави. Светозар Мар: ковић додељује Србији пионирску улогу на Истоку. Кроз окрепљујућу купку „нове науке“, коју су донели Љубен Каравелов и Светозар Марковић, прошли су, ма и повремено, готово сви значајни срп ски књижевници тога доба. Ђура Јакшић јој је припадао свом душом. Он ту тенденцију, додуше, понекад облачи у наивно рухо, али његов „Спахија“, „Ратар“, „Враголан“, његова „Шваља“ и „Земља“ могу се сматрати зачетком сопијалистичке поезије код нас, а његова сатирична прича „Комадић швајцарског сира“ гадно је засела у грлу србијанске реакције.

Док је Змај био ближи Светозару Милетићу, одазивајући се песнички чак и његовој дневној партијској политици, Ђура Јакшић је био ближи друштвеној мисли Светозара Марковића. А нова друштвена сазнања дала су још више дубине и снаге поетским одразима стварности које је он дао. Величина Ђуре Јакшића и састоји се у томе што је одразио једну стварност, што је изразио своје доба. Било је то узбудљиво, усковитлано доба, и оно се са својим величинама и слабостима одражава у његовом стваралаштву, па и у његовој личности. Осећао је покретне снаге, тежње и потребе свога доба, пратећи увек било свог народа. Одражавао је и опачине своје средине, њене карактеристичне односе. Његова лутања, његова потуцања од немила до недрага, с повериоцима и жандармима за леђима, његово обележје „човека без занимања“ — тојест књижевника, његово језиво ухлебјије при крају живота у својству коректора државне штампарије, његова рана смрт у условима недостојним човека, све то говори речито колико и његове политичке сатире, а још више од сатира казују ње: гове дубоко емотивне лирске песме. У песмама је понекада изражавао неверовање у људе, резигнацију због света који је пакостан и живота који је жалостан, али ледена скепса једнога Стерије њега никада није ни додиривала, у очајању он се бунио против злоће, а то значи да је веровао у људе. Био је песник свога доба, био је, као и Змај, духовни вођа народа.

Напредне снаге наших народа осетиле су и раније шта је право а шта наметнуто лажно у Ђурином стваралаштву. А оно право, што је дубоко народно, проговорило је нарочитом силином онда када је наш народ пошао у борбу да заиста оствари оно што је Ђура Јакшић

У своје доба дозивао. ЈОВАН ПОПОВИЋ