Naša književnost

512 Е Наша књижевност

шевски, Плеханов, Лењин. Има епоха кад се ниједан књижевни род не цени у тој мери као друштвена сатира. Смех као бич ободрава једне и сузбија исмевањем друге. Он је страшан. У Атини је било забрањено писати исмевачка дела. Познат је био Табански закон, који је, под претњом казне, прогонио карикатуру. „Потсмевало“ од Њекрасова био је забрањен још пре изласка првога издања: једна неопрезна реченица у анонси, пре издавања: „Потсмевало“ ће се смејати свему што буде вредно смеха — била је узрок забране издања. Оштра Шчедринова сатира уживала је огроман успех од самога почетка. Речи његове и изрази одмах су улазиле у употребу и живеле упоредо с обичиним језиком. И сада у нашој књижевности Салтиков-Шчедрин заузима почасно место, без обзира на то, што је либерална штампа (о конзервативној да и не говоримо) на све могуће начине покушавала да умањи велики таленат њој мрског сатиричара.

Салтиков је почео своју књижевну каријеру прогонством у Вјатку, а у старости је дочекао да му дела буду прогнана из библиотека по наређењу власти.

Демократски протест 60-тих и 70-тих година појављивао се у разним облицима. Сатиричка књижевност, која изобличава, била је један од тих облика. Начин Шчедриновог писања уживао је огромно призинање. Свако дело умео је да испуни савременошћу, да набије актуелношћу. Бивао је огорчен због непажње критике која га није схватала, и сматрала, например, „Историју једнога града“ за историску сатиру. Међутим, према замисли писца, то није била историјска сатира, већ политички памфлет. Историска лица и ситуацијиа били су ту домамљени једино утолико, уколико је било неопходно да би се спустио вео преко исмејавања постојећег поретка ствари. Спустити вео — пред кимг Пред цензуром, разуме се. Али су на пут цензури стали извесни „фини“ оцењивачи, — и дошли у незгодан положај. „Историја једнога града“, као што је познато, изазвала је оштре нападе на аутора, незаслужене нападе. 1871 године у „Европском гласнику“ је била отштампана убиствена критика, Главни разлог незадовољства: није време, веле, за писање историских вежби. Поводом тога напада (чији је аутор био А. Суворин, у то време још либерал), Салтиков је писао Пипину, да му се историска форма учинила најпогоднијом за осветљавање савремености, пошто „оне исте основе живота које су постојале у ХУШ веку, постоје и сада“.

То је тачно: под образинама историских личности и ситуација требало је умети видети Салтиковљеве савременике и поступке власти. Салтиков објашњава: „Ја никако не излажем историју потсмеху, већ извесни поредак ствари“. МИ уколико је административна самовоља владала не само у ХУШ, већ и У ХЈХ веку, па чак и у првој деценији ХХ, личности из „Историје једнога града“ понова су оживљавале, бивале од крви и меса, и нису биле без интереса, јер су гледале на читаоца не из рас