Naša književnost

ЛИРИКЕ

Селтиков-Шчедрин 517

ка, већ као политичара.““) Није без разлога конзервативна штампа на: звала књижевни рад Шчедринов „легалним терором“.

Не треба заборавити да је, поред револуционарне интелигенције, била и тако звана симпатизерска, многобројнија и разноврснија, Баш ти слојеви су ценили Шчедрина као несумњив ауторитет. У тим круговима је свака реч великога сатиричара правила ефекат. У бележници Ф. М. Достојевског налазимо овакву примедбу: „Забелешке из отаџбине. Вас плаши свака књижевност, нарочито Старца сатиричара. Нико му се не би смео потсмехнути: кажу, либерал, нагрижен либерализмом. —- Не, ви либералишите, кад то бива опасно, баш бих воЛео да вас видим. — Пробијајте се помоћу проварених мисли.“

Достојевски је, у својој реакционарној ватрености, натрпао у краткој забелешци целу гомилу лудорија. Забелешке из отаџбине нису се „пробијале помоћу проварених мисли“, већ су се појављивале од 1868 године, од оног тренутка кад су Шчедрин и Њекрасов, редактори најнапреднијег часописа тога времена, легалног органа револуционарног народњаштва“, били изложени свирепим прогањањима цензуре, а часопис заувек и забрањен 1884 године, Даље, Достојевски назива Шчедрина либералом. То је исто тако гадна клевета. Она се објашњава тиме што је реакционар Достојевски све који нису делили његове реакционарне погледе трпао у табор либерала, бркајући у једно и либерале и радикале и социјалисте и друге. Салтиков-Шчедрин, не само да није био либерал, већ је свом снагом свога генијалног сарказма жигосао, неуморно откривао подлост руског либерализма. У борби између „американског“ и „пруског“ пута развоја, Шчедрин је одлучно стао на линију првога (народњаштва) против другога (либерализма). Још једна примедба: „Ви либералишите кад то бива опасно“, то је већ права клевета, Шчедрин је, тобож, само због тога у опозицији што је то било популарно у широким круговима читалаца.

У целом раздражено-клеветничком чланку Достојевског једино је истинито једно: да је Старац сатиричар уживао огроман ауторитет и да су пред њим дрхтали. У оно исто време кад се Достојевски свом силом свога талента окомио са клеветама на револуцију и револуционаре („Зли дуси“), Салтиков-Шчедрин исто тако замишља дело у коме би централна личност била револуционар. И ево како он то замишља. 8 маја 1876 године Шчедрин пише Њекрасову: „Даћу и причу „Шугавко“, — човек коме су окренули леђа чак и напредњаци, који као да се окаменио у својим сањаријама, ни прошлост, ни садашњост, ни будућност — само светлост! светлост! светлост!

5) „Шчедрин и Лењин“, из зборника М. Ољминског „Чланци о Шчедрину“. ГИЗ, 1930, стр. 57.

2) Руски политички и литерарни правац; сељаштво као главни чипилац у решавању социјалних и политичких питања,