Naša književnost

518 Наша књижевност

Трагични тип мученика-револуционара, фанатика, борца тврдог као камен, кога једино одржава пророчанска идеја, оцртао се у машти Салтиковљевој као прилика изгнанога Чернишевског. Ту идеју развија у писму Ањенкову од 2 децембра 1875: „...Седи негде у жалосној кући усред снега, а поред њега пролазе примирени декабристи и петрашевци се враћају у отаџбину и звиждућу: „Боже, цара чувај“, нешто слично како је Бабурин певао. А сви му говоре: „Срамота, господине! Наш је цар тако добар — а шта ви хоћете»“ Питање је: да ли је проклео живот тај човек, или је остао равнодушан према свим псовкама, или се све оно што је раније радио, још давно, давно пре прогонства наставља» Ја верујем у ово последње. Страшно је само што сав тај рад остаје у уклетом кавезу.“

Нико у руској уметничкој књижевности није постављао тако проблеме, већ је по суштини концепција, она најверније сликала усамљеност руских револуционара 70-тих година, који су, као мала група, скоро самостално водили двобој са царизмом уз потпуну равнодушност „друштва“ и сељаштва,

Какво је место заузимао у том друштву Салтиков-Шчедринг2 Радикал, демократа, у младости социјалист, он није непосредно учествовао у револуцији. Али се у његовим делима оцртава струја која показује несумњиво револуционарни утицај, а при том социјалистички карактер. Раније смо окарактерисали борбени иступ Шчедринов против бирократске суштине царске Русије. Још се оштрије окомио генијални сатирик спахиско-капиталистичке владавине — на руски капитализам. Снажна шчедриновска палица наноси ударе самим основама капиталистичког користољубља и грабљивости. "Шчедрин неуморно открива суштину капиталистичког процеса у његовим друштвено-основним појавама у доба после реформи. Двоструко грабљивички карактер руског капитализма 70-тих и 80-тих година, у Шчедриновом лицу је нашао генијалног сликара. Али би била најгрубља погрешка мислити као да се Шчедрин борио само против грабљивичких метода капитализма, Његов поглед ишао је много дубље. С мржњом он пљује на сам појам својине уопште, исмејава све тежње за користољубљем оних који не владају ситуацијом и због својине не виде даље од носа, Таква Шчедринова иступања врло су драгоцена и револуционарна. Још је драгоценије у њему што није видео никакву додирну тачку између рада и капитала и није то прећутао. Ипак је то све речено у увијеној форми, и разумети оно што се мислило није било тако лако. „Што су моје ствари неуједначене — пише Шчедрин Ањенкову разлог је сасвим јасан, Ја сам Езоп и васпитаник сам цензуре.“ Тако је и било. Цензура је свирепо беснела током целог периода Шчедриновог стваралаштва, она је уопште свирепо беснела током целог пе. риода царске власти. У таквим условима није нимало чудновато што се морао тај езоповски језик да' изоштрава: писац је говорио једно,