Naša književnost

НЕНА МИ аи НИ

са А

486 | | Наша књижевност

напротив, нисам мислио на политику и на тенденцију, а она се сама по себи интуитивно створила. :

„Опет ме је пракса навела да закључим да је у комадима са друштвено-политичким значењем, изванредно важно саживети се у мислима и осећањима у те улоге, и тада се сама по себи појављује тенденција комада. Прав пут, који води непосредно самој тенденпији, неизбежно доводи до просте театралности,

„Много сам морао студирати ту улогу да бих се бар унеколико удаљио од погрешног пута, на коме сам се у прво време нашао, у бризи око тенденције и романтизма, који се не могу играти, који се јављају сами по себи — као резултат и закључак правилног душевног стања. „Мој уметнички живот“, стр. 456—457). ;

Као што видимо, ниједном речју, ниједном мисли Станиславски Не брани нетенденциозност уметникове природе. Напротив, да би на најбољи начин дао друштвено-политички садржај, па према томе и одређену тенденцију Горковог комада, Станиславски потпуно правилно иступа против оне „тенденциозности“ која се у игри глумца налази на површини, а не истиче из уметничког реализма, који преноси сву животну истину стварности. Ето, та површност, која није у складу са уметношћу, јер замењује „мишљење у сликама“, декламацијом идеја, не може се изједначавати са тенденциозношћу, као одређеним друштвеним, класним садржајем и правцем уметности. То су различити појмови, и не разликоквати их, значи не схватати најелементарније ствари. |

Уметност мора бити, пре свега другог, уметничка, говорио је у своје време Бјељински — страсни проповедник идејне и тенденциозне уметности, Неће спасти уметност никакве високе идеје, ако њихов творац није уметник, већ прост преносилац идеја и мисли, Шта више, ако се најлепше идеје не дају у књижевности на уметнички начин, у уметничкој форми, и саме те идеје губе вредност, не стижу и не могу доћи до читаоца. „Ван сваке је сумње — пише. Бјељински, да уметност, пре свега мора бити уметност, а после тога може бити изражај духа и правца у одређено доба. Ма како дивним мислима обиловала песма, да не знам колико одговара на савремена питања, ако у њој нема поезије, онда ту не може бити ни дивних мисли, ни питања, а једино се може ту наћи дивна намера, рђаво извршена.“

Тако је мислио и онакав познавалац уметности, какав је био и Фридрих Енгелс, у својим ремек-делима из области естетике и књижевне критике, А Енгелс се, чини ми се, не може сумњичити да је проповедао нетенденциозност уметничке природе. Он је одмах изјавио своје симпатије за тенденциозност у уметности.

„ја ни у ком случају — писао је он — нисам противник тенденциозне поезије као такве. Отац трагедије Есхил и отац комедије Аристофан су обојица јасно изражени тенденциозни песници, исто тако

као и Данте и Сервантес, а највећа вредност дела „Превара у љубави“