Naša književnost

МУ РАИ и ДР Ра

пре

(О идејном и тендециозном у уметности 487

Г а

од Шилера у томе и јесте што је оно прва немачка политичко-тенденциозна драма. Савремени руски (писмо је писано 1885 год.) и норвешки писци, који пишу изванредне романе, сви су потпуно тенденциозни. Е - Изгледа да се не може јасније изразити свој однос према тенденциозним уметницима, Ипак, сам Енгелс је говорио да тенденција споља придодата, која не излази органски из саме суштине уметничког дела, из положаја игре хероја —- таква тенденција смета делу праве уметности. „Али ја мислим, додаје он ранијим речима, — да тенденција мора сама по себи да истиче из положаја и радње, а да се на то нарочито не указује, и да писац није обавезан да подноси читатељу у готовој форми будући историски расплет друштвених конфликата које износи.“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, „О уметности“, стр. 63). : а Такво схватање проблема наилазимо и код Горкога, Горки пот- ; пуно јасно и одређено говори о тенденциозности уметности и уметника. Писао је још у својим скицама „Историја руске литературе“ (1908 год.): „Књижевност, роман, приповетка и тако даље — најраспрострањенији и најуспешнији су начин пропаганде за свакојаке идеје.“ „Пошто се много више чита, а због више живости делује убедљивије од филозофије, књижевност је самим тим најраспрострањеније, о најзгодније и најпобедоносније сретство пропаганде класних стрем- | љења.“ 5 „Посматрајући свакога човека као продукт епохе, поколења, кла- | ј се, под тим истим углом, наравно, морамо посматрати и писца =>“ [ Али Горки, оштро подвлачећи своју мисао о тенденциозности уметности и уметника, у исто време, слично Енгелску и Бјељинском, додаје, да „за роман нису довољне празне мисли“, писац мора давати ; прави тип човека, иначе његово дело неће бити уметничко дело: „У д роману мора постојати личност, мора постојати човек са свом сло- ; женошћу своје психе.“ Вратимо се поново Станиславском. Зар се у наведеном одломку ! из књиге Станиславског баш не говори о том истом непроменљивом закону уметности, о коме су говорили и Бјељински и Енгелс и Горкиг „Требало је да дам сценску интерпретацију друштвеног расположења оног времена (т.ј. уочи револуције 1905 год.) и политичку тенденцију писца комада...“

Ане

Према томе, велики руски глумац и режисер свесно је ставио себи у задатак да пренесе револуционарну тенденцију Горковога комада. Али му је искуство пришапнуло да се тенденција не да играти, да покушај решења задатка правим путем води у пропаст и смањује друштвено-политички садржај комада. Уметност не зна за лаке путеве, Она тражи од уметника заобилазне путеве, да би у толико верније, дубље и тачније пренела велику мисао живота који се развија.

Па о