Naša književnost

488 ___Наша књижевност

„Потребно је саживети се у мислима и осећањима уллоге, па ће се и тенденција сама по себи пренети ; тенденција мора избијати „као резултат и закључак правилног душевног иживљавања“ — ето крајњег збира размишљања Станиславског. Шта је то: тенденција као резултат и закључак правилног душевног иживљавања2 Па то баш значи да тенденција у уметничким делима не сме да се надовезује, већ извире из животног, реалистичког сликања стварности, из целокупног склопа уметничких слика, типова, конфликата, услова и да, како је то дивно рекао сам Бијељински, мисао мора да буде у уметничком делу конкретно спојена с формом, „бити са њом једно, губити се, нестајати у њој, сву је прожимати“.

То исто, дословно, говори Станиславски у својој студији улоге Штокмана у Ибзеновом комаду.

Где би сада био разлог за закључак о нетенденциозности уметничке природег

Можда и друг Феђин мисли на „тенденциозност“, а не идејност уметникову2 Али нека буде и тако, само каквог онда има смисла његова поставка: уметник нетенденциозан, уметност тенденциознаг И уметник и уметност у истој мери не подносе оно што се не слаже са самом њиховом природом. Не, мисао Феђина сасвим је друкчија: уметник је сам по себи независан од ових или оних идејних тенденција. Зато он то и потврђује: „Не куди или хвали онај који ствара уметност, већ онај који из ње извлачи закључке.“

Често се мисао о нетенденциозности уметности и уметника заснива на томе да је уметност — област осећања и срца и да по самој својој природи не прима свесне идеје, свесне симпатије или антипатије. А идеје, као да би могле да се надовежу само насилно на уметност, у њеном царству немају места. Идејност, тенденциозност су туђи, у односу на цео склоп, на целокупну организацију субјекта уметности; мисао, идеја, „проповед“, „филозофија“ као да су туђе тело у уметности.

А ради чега би уметник морао насилно да надовезује ову или ону тенденцију на своју уметност Свакако да свако „насиље“ над вољом уметниковом смета његовој уметности. А због чега он не би могао да буде добровољни спроводилац ове или оне идеје и тенденцијег Зар је тенденциозност идеја Пушкина или Горкога била насилно „придодана“ од њихове стране или зар није она била душа њихове уметности, њихова органска тежња, унутрашњи жар њихове поезије»

Ако бисте прелистали писање из прошлости многобројних присталица идеје о нетенденциозности у уметности, схватили бисте, да је основни аргумент био увек, кроз све време жестоких распри, мисао да између уметности и филозофије нема моста, да уметник не зависи од идеје.

„Уметност се може звати цветом човечијих осећања.“