Naša književnost

ананас

тада ву

:

Слава Ежена Делакроа у 523

Његова расуђивања могу да изгледају нешто мало плитка и застарела: она су ипак доказ интелигенције. Интелигенција је. присутна. И због тог присуства има у томе човеку толико тешке, јаке и разочаране меланхолије. И због те присутности страст ве разуме, анализира, прихвата, иу његовом изразу осећа се мајсторство.

Од тога тренутка постаје тако узбудљиво пратити га, не само као жарко срце кроз хладне монденске променљивости, него и као дух који собом влада кроз пожаре једне романтичне епохе! Особито је дирљиво његово пријатељство са слабом и ватреном Жорж Сандовом. Он познаје заносе пути и љубави, зна о чему се ради, он разуме, расуђује, брани се, али саучествује и осмехује се бледим и меланхоличним осмејком. Он је пријатељ, истински пријатељ тога сувереног створења сазданог од инстинкта и бола. Та зар није он пријатељ звериња» И сам зверг Углађена звер свакако, али која се буди на мирис покоља и чије канџе познају скривене дрхтаје.

То високо романтично друштво, које је онда владало Европом, има љупку и племенито декорисану фасаду. Његови салони пружају исто толико савршену слику као и они из ХУШ века. Али кроз њега врве вехементне мистерије које открива око моралиста и романсијера. Један Балзак, један Стендал, један Мериме имају тај дар да снажне и мирне личности скупе око једног камина и да тада кроз недоречене речи и ћутања једног учено безазленог разговора, чују страшне истине које шапућу пламенови главњи. Онај коме су се они поверавали, задржавајући истовремено своје отужне манире и свој ледени тон, односи са собом тајну коју испитује нежном руком и благим, братским и горким погледом.

И сам Делакроа има своју сопствену тајну. Али је он љубоморно чува за своје сликарство. Нека се други расипају, кидају, растачу у иживљеним пустоловинама. Своју драму он ће одиграти у делима свога генија, у васиони која је његова, а то је васиона боје. Нова васиона, за коју се пре њега није знало, његова особена постојбина. Оно што су музичари-романтичари учинили са својим сањаријама, френезијама, кавалкадама, вртлозима, играма смрти, рапсодијама, и оним вечерњим одјецима, оним р!27271са(ј, који, као муња раздиру тамно срце, он ће то учинити бојама. То је његов говор, онај којим су говорили Рубенс и Тициан,и који је био заборављен. Али он, он говори тим језиком, и боје говоре њему. Он је из земље светлости.

Боје живе посебним животом и имају јасна значења и изванредне моћи. Неме, оне делују чаробним дејством музике и поезије. Бодлер је у једној пресудној анализи показао како гледана издалека и чак пре него што човек прочита шта она претставља, једна слика Делакроа намеће своју битну структуру и делује на гледаоца. Претходећи свакој другој намери, боје имају свој утицај и своју магију. „Главни извор интересовања, пише Делакроа у своме нацрту Речника, потиче из душе и иде души гледаоца на не-