Naša književnost

зрметинте

п дтттрит

маг фид

Слава Ежена Делакроа 5 3 521

Дневнику. Ко ћг икад боље говорити о сликарствур Ко се икада боље изразио о ћутању и о немим уметностим а2 Да се доспе до такве екстазе, да се доспе дотле да сликање буде схваћено као тако редак и чудесан чин, зар није било потребно да у судбини Делакроа и у претстави коју је он имао о тој судбини; буде тако много противречности, одвратности, рана, један тако једак н тако очајан понос»

Зар није требало да постоји код Делакроа, насупрот буци и неРеду света, таква жудња за ћутањем, да би Делакроа дошао до открића да се надмоћност сликарства над другим врстама уметности састоји у ћутањуг Опијен самоћом, стојећи на врху најпотпуније повучености, одвојен од немира и буке, ту где се виша не

"чује ниједна реч, он се посвећује најбитнијој чистоти сликарства и

даје томе божанском говору његов крајњи и особени интензитет. Сликарство је облик, линија, боја и то је оно што говори. То је оно што је људско. То апсолутно ћутање. Најзад откривено сликарство је ћутање, и то ћутање пева.

Морал Делакроа, па чак и његове највише изненађујуће, чак и непријатне максиме, доприносе оригиналности и високом квалитету његове уметности. Његови унутрашњи сукоби, парадокс његових буржујских мишљења и његовог социјалног става, све се то растапа и пречишћава у ватри његовог стварања. Зато што је његова склоност ка самоћи била савладана и потиснута, зато што му је требало да често осредњим компромисима реши несклад између своје друштвености, свога немира и свог рада, зато што је његов темперамент био наизменично подложан потребама дружења и друштва и кризама потиштености, нервозној нестрпљивости и најзад страсној нужности да брани своја замашна стваралачка прегнућа, због те свеколике моралне драме он је могао да у своје дело унесе најбољи део себе, религиозни и скривени део самога себе, своје тајне, свој пламен. То је био разочаран слаб човек, без поверења у човечанство и у његову будућност, који је кроз све прошао и који је себи од тога изградио некакву животну мудрост. Целокупна та филозофија претвара се пред платном у пламену меланхолију

и охолост која ће се сва заложити да егзалтира један чудесан свет облика и боја.

Његова разборитост, његова дисциплина и сам његов здрави разум, укратко сва његова конзервативна и класична идеологија, искренуће у уметнику и послужиће ваљаности његовог дела. Није заиста лоше што је један романтични уметник био човек класичног укуса и нарави. Јер романтизам није само саздан од страсти која се батрга с брда с дола у животу једног романтика и у бујним случајностима његовог стваралаштва. Требало је да цело то надахнуће доведе најзад до дела, а надахнуће није довољно да створи дело. Потребна је и интелигенција, рад и воља. Остала су нам сведочанства о сусретима Делакроа и Шопена, оног истог Шопена који је узет за образац романтичног уметника, и коме за то ништа није