Naša književnost

522 у - Књижевност

недостајало, ни чувени љубавни доживљаји, ни лице опустошено туберкулозом. Али Шопен, тај Шопен који је био један од ретких људи које је Делакроа истински волео, један од ретких на чија врата му је падало на ум да звони, његов драги Шопен његов Шопинето, о чему он говори када се вози у колима са Делакроомр О техници. Делакроа га пита о фуги и контрапункту, а он му објашњава из чега се то састоји. Шопен љубавних валцера, бог романтичне музике и његов саучесник Делакроа, бог романтичног сликарства, када су заједно, разговарају о ономе што их занима, то јест о математици њихове уметности. Што се тиче инспирације и страсти који сваки од њих уноси у своју уметност, они један другоме немају шта да повере. То је за сваког од њих његова лична ствар. Али један комбинује звукове а други боје, и те комбинације се врше по извесним законима и по извесном реду, и по тим стварима могу се давати објашњења.

Човеку од интелигенције, разума и воље, какав је Делакроа, који, у своме животу као и у својим идејама, настоји да себи постави правило — није непознато да се уметничко дело, ма колико било надахнуто страшћу, не може да оствари без сталног и проницљивог напора пажње. Од њега су нам остале ове речи тако чудне у устима једног романтичара, речи које баш због своје необичности заслужују да се о њима размисли: „Највећи геније само је једно превасходно разумно створење.“ На другом месту он ће казати, и Боало га не би демантовао: „Лепо је плод истрајног надахнућа које није ништа друго него непрекидни упорни рад.“

Говорило се о романтизму класичара. Треба говорити и о класицизму романтичара и о оној строгости и оном реду који подржавају дела рођена из срца и, како се чини, из нереда, али која су ипак дела, то јест предмети, структуре, организми.

Усред страсти свога столећа као и усред својих сопствених страсти, Делакроа се креће са својом углађеношћу и строгошћу. И то уско, одмеренво, кратко правило које он примењује на себе самога, које примењује на своје теорије, на своје речи, које супротставља хуци других, то правило, када он ствара и када се испољује најскривенији и највидљивији део њега самога, — постаје златно правило сваког ствараоца, величанствена и вољна техничка савест. И Шопен је математичар. Апећ' 10, зоп' тлајетаа со, моћи ће он да каже.

Та мудрост код Делакроа, која нас изненађује и изненади када на њу наиђемо у неком крајичку његовог Дневника, и када мислимо на све оне снове које је у себи носио и изразио у своме делу један тако дивљи геније, ту буржујску мудрост ја бих хтео код њега да одобрим и волим. Јер она је знак воље и свести које су го водиле извршењу свога дела. Она је његова неминовност. Она је оно што га је учинило потпуним човеком баш зато што је противречан, човеком човечанским. Човеком који није једино подложан својим страстима, него који уме такође да види и да расуђује.