Naša stvarnost

134 LJUDI — DOGAĐAJI —- KNJIGE

goške rugobe. Tu se prljavo podmeće pristalicama narodnog fronla da ne poštuju Jovanku od Arka“ čijoj su uspomeni međulim posvećene od narodnog fronta čilave narodne svečanosti, da od internacionale znaju samo jednu strofu, da njihovi eksponenli na vlasti imaju koruplivne slabosti preihodnika, grubo poslupaju s poslugom i žude za kokofama. Ništa se po fom komadu nije promenilo u Francuskoj dolaskom narodnog fronia na vlasi. Ostalo je sve po starom. Pisac koji se klovnovski smeje u ovom komadu, napravi po koji put kiselu grimasu i uzdahne za „jadnom” Francuskom, naravno Francuskom krupnog kapitala, privilegisanih porodica.

Komad je pun besmislica, glupog duha, apsurdnosti i u samoj fabuli. Mati minishra toliko je zaboravila svog muža da po razvodu ne zna za njegovo dalje krefanje kroz život, a olac je toliko izgubio iz vida svog sina da ga pronalazi slučajno tek kad ovaj poslaje ministar. Očuh, indusfrijalac, naravno u ovom fašisfičkom komadu mora bifi sav satkan od plemenilosti, džentimensiva i line duše. On je boljeg soja, dok je njegova žena, koja je došla iz prostog puka karikatura demokralie. Zaplet koji je u ovoj klovnovskoj lakrdiji nikao iz situacije nenormalnih odnosa u #položaju i službi između sina ministra i oca prijavnika samo je srelsivo da se posligne cilj: uzeli pozornicu za najordinarniju propagandu fašističke dikialure. (Nad ovom nekullurnom propagandom g. D. Krunić u žalosnom prikazu ovog komada u „Pravdi” raznežava se u kokelnim izrazima kao što su „lanfaslični kapris”, ,,radosna mašta”, „nasmešenos!” itd.).

G. Draguhinović režirao je vrlo slabo ovaj komad. On je shvatio lakrdiju kao ozbiljnu komediju, pa je i komične situacije davao jednolično i krulo.. | *

Posle lendencioznog anfidemokraiskog komada „Moj sin Ministar” koji je došao iz francuskih fašističkih krugova, Uprava narodnog pozorišta polrudila se da na repertoar iznese i jedno delo fašističke italijanske književnosli, U seriji loših komada s kojom je započela nova pozorišna sezona, plasiralo se i ovo delo Lodovičija „Iza, kuda ćeš?”, koje je očajnom siromašlinom svoje sadržine i rđavom dramskom konsfrukcijom došlo da samo još oširije akcenlira zlo stanje našeg pozorišta.

Ipak ima nečeg šlo je vrlo poučno za publiku u ovom delu. Publika | će iz njega moći da neposredno oseti do kakve duhovne pliškosti i kulturne bede dovode režimi koji stvaraju ovakve komade. Iz usta ličnosti fog komada uveriće se do kakvih apsurdnosti ide kult ličnosfi u fašizmu, kako iza onih deklamaforskih reči o qordosli, smelosti i pobedi skriva se hladni egoizam i bezdušna nečovečnosi. Nigde u fom komadu, makar i da se nagovestfi kakvo dublje socijalno osećanje, kakav širi i krupniji problem koji bi zadirao u živof naroda, već je fu samo naduveno isticanje ličnosti, neumereni egocenirizam, samohvalisanje, laskanje svojoj snazi i svome karijerisličkom uspehu, samo zapeli luk cesarske sfrele u meso onome koji „smeloj” ličnosti na putu slave smeta. )

iz drame s velikom paletičnom paradom izlazi jedan fakav cesarski lik u svojoj praznini i stupidnosfi. U njemu su oličene sve one karakteristike s kojima fašizam ide za svojim cljevima: snaga, nadmoć, pobeda. Iza svega Toga je očajna pusfoš, besmisao, polpuna idejna i moralna ofsufnost. Karlo