Naša stvarnost

LOV NA LJUDE 137

TRAVEN: LOV NA LJUDE Preveo: Jovan Popović. Izdanje „Nolif”. Beograd 1937.

Govoriti o Travenu znači govoriti o Meksiku. Voleli Travena znači voleli Meksiko. Slobodni, divlji i divni Meksiko beskrajnih prerija i kaktusovih polja. Meksiko Pančo Vile i Meksiko Kardenasa, Meksiko čije su lađe među prvima sa spasonosnim fovarom — pošle na dalek put u Španiju.

No pored loga i fihi, čudni, melanholični Meksiko indijanskih prazajednica na fvrdom upaljenom flu koje ih hrani i koje ih suši kao biljke, ovekovečujući na licu jedne umiruće, plemenite rase gorak osmejak nerazumevanja i prezira — jednu od najstrašnijih oplužbi profiv jednog određenog dela čovečansiva.

Na naš jezik je do sada prevedeno pe Travenovih knjiga. Još stalno nam lebdi, i uvek će nam lebdeli pred očima vizija strašne olupine mrivačkog broda koji plovi pravo u propast, simbolizujući prinudnu sudbinu onih koji, u današnjem društvenom sklopu i međunarodnim odnosima, luiaju bez povraflka i fonu bez spasa za račun drugih. Vidimo Belu ružu, poprskanu crvenom krvlju Indijanaca i crnom krvlju grabljivih pefrolejskih kompanija. Čudno blago Siere Madre, blago koje se pojavljuje i čini kao žula avef, budeći najraskošnije snove i ubijajući snevače — bezimene ubice bezimenih žrtava jednog mehanizma. | radnički, sindikalistički Meksiko na čijem vrelom suncu deklasirani berači pamuka vuku svoje prljave, oskudne zavežljaje po udaljenim, zaboravljenim planfažama boreći se, daleko od civilizacije, za najelemenfarnija ljudska prava, za goli život.

Voleti Travena znači voleti Meksiko, znači osećati neodoljivu želju da zagrlimo fu divlju sunčanu zemlju i da brafski stegnemo ruku fom nepokornom, upornom narodu kome je sloboda neophodna kao disanje organizmu a koji je foliko frpeo pod diktafurama.

Poslednja Travenova knjiga koja je izišla kod nas, vaskrsava pred našim očima jednu od sahranjenih meksikanskih diktatura. Prirodno da fa dikiatura nije samo meksikanska iako ima puno specifičnih lokalnih obeležja. Ne iskrivljujući, ne polencirajući — dakle ne falsifikujući stvarnost radi nekog problematičnog književnog efekta — Traven nam čovenčanski prosto pruža krvave dokumenfe iz islorije Meksika i života Indijanaca pod diktaturom Porfiria Diaza.

Čilajući „Lov na ljude” (u originalu „Vladavina”), mi se vrlo često osećamo bliski takvom Meksiku.

Naš naslov „Lov na ljude” polpuno odgovara sadržaju knjige.

Sećale li se „Čiča Tomine kolibe”? Ishi užasi, u savremenoj formi i izvođeni ra{iniranijim mefodama „porfitizma” događaju se sa Indijancima. Mesto gvozdenog lanca — za ropski rad na monferijama vezuju Indijance dužničke oba-

veze. Ni najmanje nije značajno što su le obaveze sivorene vešlački, samo da im se u novčanom obliku ne bi moglo odgovorili, i što, isto tako veštački, raslu u beskonačnost, sve dok rob Indijanac ne skapa na radu. Indijanac postoji zafo da podigne ugled Meksika u inosfranstvu! A kako će la glupa životlinja podići ugled Meksika u slavu njegovog vlastodršca, Porfiria Diaza? Jedino na taj način što će radili na inoslranim koncesijama. Na rad! Na rad! Globe freba odradili! Porezu treba platiti! Globe rastu. Porezi rastu. Meksiko izvozi prerađevine drvela. Slava Meksika rasle! A lovci ljudi, agenti inosfranih koncesija, u najlepšim predelima Meksika podižu luksuzne vile. Svoj