Naša stvarnost

POEZIJA SA BANKETA 139

„Novi pulevi medicine” koji obiluje konkrefnim maferijalom iz zdravsivene sivarnosli Jugoslavije. „Slikarstvo u ćorsokaku”" od M. Nenada — članak koji na vanredno kulluran način frelira problem savremenih slikarskih strujanja započel u prvom broju, nije nastavljen u svesci 2—3, šfo je nesumnjivo velika šleta. U naknadu za fo, poslednji dvobroj doliče niz vanredno značajnih kulfurnih pifanja iz filozofije (Uticaj prirodnih znanosti na filozofiju), pa iz ekonomije (Obavezna služba rada), iz tehnike (Značenje Marconia), iz pozorišla (Problemi proučavanja historije feajra), iz medicine (Pomor djece u Jugoslaviji),, pedagogije (Biološki i socijalni momeni u odgoju) i najzad iz geogra– fije (Sjeverni pol). Sem loga, u časopisu je koncizan pregled kulturnih događaja, publikacija i revija.

Revija Znanost i živof je na najboljem putu da se alirmiše kao neophodan činilac našeg kulturnog živofa, naročito ako i u buduće bude posvećivala pažnju problemima koji neposredno fangiraju živoine interese narodnih masa.

Dr. W.

POEZIJA RETORIKE !Z ZDRAVICE SA BANKETA

Knjiga pesama „Moje selo Brusje” obuhvatila je najnoviji, freći period pesnikovanja g. Siba Miličića. Prvi, predrafni period (Pesme — Deset pesama o don Huanu — 3) bio je sav u znaku vidljivog, još počethničkog, iraganja za novim nadahnućima u živolu prirode i, kao reakcija na tadašnju ograničenost klasične parnasovske forme, novim pesničkim sušlinama u izrazu. Drugi, posleralni, u eposi prodora modernizma (Knjiga Radosti — Knjiga Večnosfi), izražavao je, sa očifom lakoćom ali bez prave dubine, varljive aspekte čoveka u kosmosu, u slihovima koji su, sveži i sugeslivni, imali izvesne draži ekspresionisličkog poelisanja. Treći, poslednji (obelodanjen knjigom o kojoj je reč), znači vraćanje unazad: i osećajno, po predmelima inspiracije, i izražajno, po ekspresivnim i formalnim obeležjima pesama.

U knjizi „Moje selo Brusje” opisan je živof pesnikovog rodnog mesla, siromašnog sela na Hvaru. U čefrdesetak pesama dat je, fako, stihom vezan, roman o sudbini Brusja. Ali u njemu, freba reći odmah, sivarnosti nažatosi nema: ova poezija ne polazi od života kao inspiracije, niff od ličnog doživljaja kao jedinog unufrašnjeg vrela za pclet imaginacije. Sivamoosti je u njoj namerno oliklonjena. Ona je „ružna; u ovoj poeziji sve je „lepo: gladni osfrvski „seljaci (su) bozi na Olimpu Jelina”; krševita i gola primorska zemlja je bašta kojom „šetla Apolon od jufra do večera i oplođduje snagom vinorodne sfrmine"; iz prokleishva sunčanog jara, koji sagori sve živo. kao oganj, za pesnika „pada bezbroj zvezdanih, zapaljenih znamenja”; a iz proždrljivog ponora mora, iz koga ribari, uz samu opasnost po svoj život, mukolfrpno izvlače gorku koru hleba, za maštu ovog pesnika „rađa se belolela, razbluđena Venera”; ild. ifd. Ali tamo gde se pesnik, u svom pohodu kroz svakodnevni život svoga sela, ipak nužno sreo sa bedom, on jednosfavno nije zapevao; ili je svojom ličnom radošću zaodenuo sumornu sžvarnosi seoskog života. Ne peva zalud sam pesnik, u svojoj programaiskoj pesmi, Dalmaciji, i ove značajne slihove: