Naša stvarnost

16 ĐORĐE KOSTIĆ

Trubetzkoy je naveo niz primera iz mnogih jezika gde konsonanti ili grupe konsonatata, obeležavaju granice reči. U nemačkom jeziku gias «|» naznačuje početnu granicu korena, iako pored toga vrši još i funkciju razlikovanja reči: verjagen-versagen; Joch-Koch. Trubetzkoy naziva ovakav glas fonematskim graničnim znakom. U čečenskom jeziku t, p, c, č, u vezi sa glotalnim zatvotom kojiim sledi, dolaze samo na početku reči, mada u tom svom položaju imaju i ulogu razlikovanja reči: ca — kuća, ka — ovan, ča — medved, ga — grana, i t.d.

35. Afonematski granični znaci bi bili oni, kaže Trubetzkoy, čija bi se jedina funkcija sastojala u označavanju granica. Kao afonematske znake on navodi aspirativne plozive k, p, tft u tamilskom jeziku, a akcente u finskom, madžarskom, češkom, galskom; ekspirativno pojačavanje početka reči u turskom,kao i kraja reči u Bantu jezicima. Dok izvesni znaci ograničavaju morfološke elemente (nemački jezik ima u glavnom morfo-granične znake), postoje i oni znaci koji označavaju samo granice reči. U češkom, armejskom, mađarskom, poljskom, finskom, ekspirativni akcenti vrše tu ulogu. Oni ne stoje ni u kakvom odnosu sa morfološkom strukturom reči.

-36. Meni nije poznata literatura koja bi se poglavito bavila graničnim znacima našeg jezika, i znacima graničenja morfoloških elemenata samih reči, sem radova A. Belića i drugih o granicama sloga. Verujem da pred nama stoji još jedan složen posao ispitivanja ovih znakova kod nas. Akcenti u toj oblasti rada zauzimaće važno ako ne i prvo mesto. Oni bi bili fonematski granični znaci, možda i u vezi sa grupnim znacima, kao na primer što je slučaj u nemačkom, tamo gde stoji konsonant u vezi sa h leži granica reči, ili morfem-granica, ispred h (T rubetzkoy). Kod nas bi verovatno bio ovaj slučaj: tamo gde se vezuju nenaglašeni slogovi,(sa izgubljenim sfress-om, delimično devokalizovanim zvučnim konsonantima i vokalima), sa naglašenim slogom, (sa puno zvučnim konsonantima i neoštećenim vokalima), ležala bi granica reči.

37. Naši akcenti bi mogli imati pozitivnu fonematsku vrednost, a njihovo otsustvo na kraju reči, pretstavljalo bi negativan granični znak. Već na prvi pogled je uočljivo da naš jezik poseduje granične znake u većoj meri, no francuski na primer, i da su ovi znaci kod nas ravnomerno raspodeljeni, t.j. da nije mogtiće izgovoriti ni jednu običnu rečenicu bez njihovog prisustva. Možda akcentski ritam naših slogova sudeluje u određivanju granica reči, jer povrede tog ritma bi pokazale da se u ritmičkim zakonima unutar reči nalazi oznaka njihovih granica, i da granični znaci, izraženi u otsustvu naglaska na kraju reči, imaju uticaja na govorne glasove koji se nalaze na kraju reči. Postoji jedna specijalna varijacija naših VOkala (i, e, a, o, u) koja se nalazi samo na završetku reči, koja se kvalitativno i kvantitativno razlikuje od ostalih varijacija. Devokalizacija se vrlo često obavlja na kraju reči, naročito zv. kon., a njihovo zadržavanje kvaliteta zvučnih konsonata i u tom položaju, rezultat je oblika rezonatora koji ostaju isti od njihove