Naša stvarnost

96 NIKOLA VIRTA

hteo da misli na hladnoću koja će uskoro početi i spojiti bare, i da će uskoro morali napustiti ovu foplu, čistu sobu. Padao je klizav i lepljiv sneg. Pjotr Ivanovič je izišao u dvorište i dugo je posmafrao šumu koja se uvijala u belo, video je jele koje mirno prihvalaju svoj feški snežni feref. Najzad se Filip vralio sa stanice. Naveče mu Slorožev reče, uzimajući čaj: „Vidiš, kume, ja moram ići. Čekaj, ne prekidaj me! Ja neću slavljati svoju glavu na kocku, a fo isto ne želim ni tebi. Ali „gosti” mogu doći svaki čas. Tražim od febe jedan savef: šla freba činiti, gde freba ići?” Posle frenufka ćutanja, Filip pripali cigaretu i reče:

— Ja le ne zadržavam, kume. Vreme je da odeš. Sreća je da dosada ništa nisu posumnjali. Slušaj: ima jedna koliba od zemlje, nedaleko odavde. Ovoga leta su ava čoveka našla fu sklonište. Begunci, ili nešto drugo? Ne znam. To je vrlo dobra koliba. Ako su ova dvojica još tamo lim bolje; ako ne, fi ćeš tu živeli do proleća, a posle, uz blagoslov božji, ići ćeš famo gde budeš hteo. Ja ću dolaziti s vremena na vreme, da fi donesem namirni–ce, municiju, možeš bifi miran. Sačekajmo velike hladnoće, pa onda na put!

Najzad puče velika zima. Čulo se kako borovi ječe u šumi i pucaju zidovi kuće. Filip opremi Sloroževa, dade mu suknene čizme, kožuh, rublje, jednu vreću dvopeka, fišeke i pušku. U ranu zoru Storožev i Filip su već bili daleko odmakli. Oko podne poče duvali vetar, drveće je pomamno hučalo, vejavica se kovillala u. proseku. Konj je išao kroz sneg i na frenulke su mu noge duboko upadale. Ćuleći, išli su napred celog dana. U sumrak Filip. zaustavi konja, primaknu se drveću i zovnu Sloroževa:

— Vidiš li onaj visoki bor? Idi pravo k njemu. Tu ćeš skrenuli na levo, ići gotovo pola sala pored jaruge. Najzad ćeš ugledafi hrastovu šumu. Prođi kroz nju. Maćićeš se na jednom proplanku, pođi malo dalje i traži kolibu. Ona je u jelovoj šumi.

On mu još jednom ponovi sve znakove po kojima će prepoznalti mestc i dodade:

— Pazi dobro da ideš sasvim pravo, da ne skreneš udesno, jer ima zamki za vukove. Hajde, doviđenja, Bog te blagoslovio!

Pjotr Ivanovič stavi pušku preko ramena, pritegnu forbu na leđima, zagrli Filipa i zagazi u šumu, ne okrećući glavu. Šumar ga je dugo pratio pogledom, mahnu mu poslednji pul, pope se u svoje saonice, okrenu konja i polera ga udarom biča.

Storožev nađe bor, pođe levo i produži duž jarka pokrivenog silnim frnjacima. Na ovom ofvorenom meslu, vole je dizao snežnu prašinu, odnosio je, okretao je u kovitlac i bacao u licePjofra Ivanoviča, šibao ga po obrazima, šlipao mu usne. Blistave zvezde su sijale na nebu. Ojednom, Pjotr Ivanovič ču prigušehourlanje. — Kurjaci!

Storožev ubrza korak. Međufim bilo je teško ići, vetar ga je: obarao, sneg mu je zamračivao oči. Najzad se crna međa hraslo~