Naša stvarnost

NOĆ U LABORATORIJI 43

kva gadost odleti u najfiniji prah dronja, krpa i ovog pokvarenog mesa ... Ja ne poznajem svoj glas, promukao i šuštav, izgubljen u rasplinufim ćoškovima ove sobe. Ali on sedi mirno, sa nepokrefnim licem, sakrivajući osmeh koji se iskrada iz očiju, čekajući, kako mi je fo rekao docnije, da prođe napad...

Pošli smo zajedno iz laboratorije kada su već sve sijalice u· zgradi bile pogašene. Večerali smo zajedno u restoranu. On me fapše usput po ramenu, divi se poštenom mladiću kakav sam ja; mladićima čija je budućnost zalvorena u neprobojni obruč koji zagrađuje horizont novog oslvarenja, pred kojima stoje nevidljive prepreke, utoliko teže ukoliko se manje naziru, prepreke koje ne ruši durašnost, ni rad, ni čekanje, koje freba na sasvim drugi način ukloniti... Ispočelka vodimo razgovor o jednom rudniku čije su akcije napravile, u foku poslednja dva meseca, vrafoloman skok; o naučnim radovima koji bi trebalo da budu manje slerilni; o laboratorijama koje izmišljaju nauku. On mi sfalno sipa vino u čašu; on izbegava da pomene ponudu...

Bistra kristalna zimska noć prefapa se lagano u blješteću svešlost koja nalikriljuje ovo uznemirenje, prožima ga i rasfvara u hiljadu sve sjajnijih varnica kojima dogoreva mrak. Oko nas izvire muzika i svaki novi akord spušta se i dodiruje moje lice. Ja osećam kako ovi zvuci dodiruju vrhove topola kraj reke u mome selu, kako prolaze pejzažem čije se konture povijaju, koji se rasklapa da bi u svoje drveće primio noć i velar čiji se dah gasi među granama. Nevidljiva duga tonova leži nad maglovilom rekom moga detinjstva. Ona rastvara meko pramenje sećanja i spušta se kao nečija ruka na moju kosu, naslanja se na moje lice i lebdi pred očima osenčanim jednom drugarskom fugom. Ona iščezava rastopljena u ovim čašama sa vinom u kome plivaju rascvefale bulke lanjskog proleća, iz koga rastu oblaci kao kupole sa purpurnim ivicama i polamnelim svodovima, oblaci koji se u daljini mešaju sa planinama. Ja osećam samo dodir sa ovom stvarnošću koju preplavljuje val jedne nepoznate radosli i tupog straha, jednog buđenja pritajenog i podmuklog, koje se razliva prožimajući me celog. | nad uznemirenjem koje se prešvara u crnu zafalasanu vodu bez obala, spušta se kao pena, zadrhfala, skoro beslelesna, smeh jedne žene i šum jednog ekspresa kojim se spasavam...

Šest sali uveče, 18 februara. Ja sam završio lažan izveštaj.

Branko MILOVANOVIĆ