Naša stvarnost

SOTA RUSTAVELI 215

Osiecki je potpuno predao sebe svojoj veličanstvenoj borbi za mir. | fek za svojim radnim stolom, ovaj čovek, skroman do krajnoshli, pretvarao se u nesavladljivog, neustrašivog borca”.

Karl Osiecki rodio se 2 oktobra 1887 godine u jednoj staroj aristokraiskoj porodici. Počeo je štampali 1910 u hamburškom demokralskom listu „Marz”. Publicistička aktivnost mladoga pisca uskoro je bila prekinula ratom. Čeliri godine koje je Osiecki proveo na fronlu, učvrstile su u njemu njegovo nepokolebljivo mišljenje o ralu. Vralivši se s fronta, Osiecki je odmah počeo izdavati pacifistički nedeljni list. 1919 godine, preselivši se iz Hamburga u Berlin, postao je sekretar nemačkog Drušiva mira. Iduće godine Osiecki posfaje urednik starog demokralskog lista „Berliner Volkszeitung”, i zatim časopisa „Tagebuch”. 1927 godine preuzima redakciju poznalog časopisa „Welibuhne”.

Osiecki koji je nekada precenjivao duhovnu aulonomiju „nezavisne ličnosti”, još mnogo pre političkog preokreta u Nemačkoj shvalio je, kao jedan do prvih među nemačkom infeligencijom, koliko su pogubne ideje neplodnog malograđanskog idealizma. On je brzo raskinuo sa predrasudama u pacifizmu i sa „eličkim objektivizmom”, koji je bio u modi u posleralnoj Nemačkoj. Akfivni pobornik mira, on je jasno shvalio da mir može bili sačuvan samo u žestokoj borbi. Odvažni borac za slobodu, on je bio nastavljač velikih književnih fradicija Hajnea. Majstar političkog pamileta, koji je savršeno vladao umefinošću klasičnog jezika, staroga slila „velike literature”, on je znao biti i paletično slrastan, i oštro zajedljiv, i duboko infiman pisac, nepošledni sudija, pravi narodni fribun.

Sfrogo svakodnevni njegovi publicislički članci, bez obzira na njihovu raniju akfuelnosf, sačuvali su svoje značenje i do danas.

Kada se poslavljalo pitanje dodeljivanja Nobelove nagrade, golovo cela sveska jevnost jednodušno se založila za kandidaša Osieckog. Nobelov komitef, posle godinu dana kolebanja, najzad je nagradio „aposlola mira i mučenika”, kako je rekao Romain Roland.

Mnogo je zemlje bačeno na ime i sveilo delo Karla Osieckog, ali čilava zemlja, kako je rekao bugarski pesnik Smimnenski za jednog drugog velikog čoveka Nemačke, ne bi bila dovoljna da pokrije njegovo veliko srce. U.

ŠOTA RUSTAVELI

Prošle godine navršilo se sedam slofina i pedeset godina od rođenja durđijanskog pjesnika Šola Rustaveli. O njegovom živolu i radu nije se sačuvao nikakav spomen nifi u istoriskim hronikama nili u umjeiničkoj literaturi njegovoga doba; jedini izvor za ono šlo se o njemu zna, io je njegova poema „Vitez u figrovoj koži”. U dvijema sfrofama prologa i dvijema epiloga rečeno je, da fe slihove piše on, Ruslaveli. Iz jednog drugog stiha vidi se da je pisac iz Meshelti, jedne od najkulfurnijih provincija stare Djurdije. Kada se na svijef pojavila poema „Vitez u figrovoj koži”, Đurđija je bila jedna od najkullurnijih zemalja, koja nije zaostajala za drugim državama ni u političkom, ni u prosvjelnom razvoju. Ruslaveli, znamenifi pjesnik, bio