Naša stvarnost

oti

OSVRT NA DRAINČEVE „OSVRTE“ 221

vaju sludije Jovana Popovića (Slerija i počelci srpske drame) i Bogdana Čiplića (Vojvođanska drušivena lirika 19 veka). Na pifanje dr. Krešimira Georgijevića, ozbiljno poslavljeno ali pomalo apsirakino frehirano, o mogućnosflima književnog sivaranja u Vojvodini, odgovaraju dosla neodređeno književni prilozi vrlo nejednake vrednosti, ponekad i sasvim počelnički. Treba istaći među njima priloge: Dušana Vasiljeva, Jovana Popovića, Nenada Milrova, Žarka Vasiljevića i Branka Bajića.

Pored članaka Pefra Konjovića, dr. Branka Magaraševića, dr. Marka Malelina, Mladena Leskovca, Mila Čiplića i Sime Cucića o socijalnim i književnim problemima Vojvodine, ireba islaći članak Žarka Plamenca o Ulicajima mađarske književnosti na našu, po šemahičnosfi, proizvoljnostima i loše shvaćenoj matšerijalističkoj dijalektici.

Almanah je, dekoralivno dosfa uspeo, ukrašen likovnim prilozima ume!nika iz Vojvodine, nejednake vrednosti, među kojima se izrazitije ističu prilozi: Đurđa Teodorovića, Milana Konjovića i Sfevana Bodnarova. K.

OSVRT NA DRAINČEVE „OSVRTE”

Drainac je pesnik. Tačnije: Drainac je nekada bio pesnik, i u nekadanjoj, danas već konačno razbucanoj, ekipi „modernisla” Drainčeva lirika je spadala među najsnažnija poelska osivarenja do kojih su bili kadri da dostignu beogradski literarni avangardisti, od kojih je docnije većina počela da podražava raka. U uzvitlalim poralnim godinama građanski i malograđanski pesnici bili su više nego zbunjeni; njihovi nemiri su bili nafopljeni slepilom. i slrahom od slvarnostfi koja ih je okružavala. Skoro svaki od njih vitlao je malim šrenim barjačetom svog usplahirenog subjeklivizma, a uobražavali su ili su se bar pravili kao da veruju da je fo njihovo barjače gorostasna zaslava iza koje nastupa nekakva neizmerna, nepokolebiva vojska. Drainac je naročilo bio uveren u fo, i izgleda da se je grlatije od svoje ostale sabraće trudio da druge ubedi kako govori i peva u ime nečega sivamog i u ime postojećih. Ono što je kod Drainca izgedalo kao buni, protest, ogorčenje bio je u istini avanfurizam, delimično iskreno proživljen, ali dobrim delom i izvešlačen, prefvarajući se vremenom u konsfruisanu lirsku frazu, sračunalu da zgrane. Ono slaro i ogavno ćpaler le bourgeois postalo je kod Drainca naročito providno i naročito namelljivo. Drainčev avanturizam česlo je bio nakinđuren jevlnim đinđuvama egzolike i jednom isuviše ispeglanom elegancijom simuliranog begsiva. Ono šlo je kod Apolinera, Blez Sandrara ih kod Rasika Perovića zaista bilo izvorno, sponfano, pa zato do izvesne mere i ubedljivo, kod Drainca se je lako izvrgavalo u pelivansivo i vafromelski esletizam.

Ali Drainac je duboko cenio i ceni još uvek svoju poeziju, čak i onda kada ona uopšle nije poezija; uveren je da je njegov avaniurizam prava

borbenosi, ili bar hoće da ga prokrijumčari kao borbenosi. Drainac je imao smelost — naivnu ili spekulanisku, svejedno za sada — da samoga sebe proglasi za proleterskog pesnika, ne uviđajući ili nehtevši da uvidi da radnička

klasa ne može da ima nečeg zajedničkog sa avanlurizmom uopšle, pa ni njegova kova,

No Drainac nije mogao da se zadovolji da oslane samo liričar. S vremena na vreme osećao se pozvanim da kaže svoje mišljenje — inače obično