Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

268 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

новништво, сакривено по кућама у Скопљу и Куманову, са ужасом је слушало, како варошке улице, закрчене гомилама турских и арнаутских породица које се са пртљагом и стоком из угрожених крајева, беху ту слегле, треште од шенлучења разузданих арнаутских хорди, које, по пријему оружја и муниције из војних магацина, одлажаху на бојиште, халачући и пуцајући из пушака. А оно по селима, куда су трупе тога корпуса требале проћи, разбеже се на све стране, страхујући за судбину српске војске у предстојећем окршају са овом силом, која му се бејаше учинила преголема.

Скопљанска желевничка станица за све то време била је закрчена многим регуларним и нерегуларним трупама. У Куманово готово сваког сата пристизаше по један железнички воз, препун људи, коња, кола и разноврсног ратног материала, што није могло остати незапажено са узвишенијих тачака нашег претходног поретка, Тако, на пример, тај учестани долазак возова, на кумановску жељезничку станицу и њихов одлазак натраг у правцу Скопља падоше 9. октобра пре подне у очи официрима УП пешад. пука из Дунавске дивизије 1 позива, који се тада налажаху код Нагоричанске куле. Па ипак, што је особито карактеристично за оцену тадашње обавештајне службе код нас, ни штаб Коњичке дивизије, па разуме се ни штаб Прве Армије, о томе, ни тада ни доцније, нису имали ни појма.

Међутим У и У корпус, наступајући „нападним поретком“ из Штипа и Велеса, стигоше 8. октобра увече на Овче Поље и заноћише челима својим на линији Градиште—Живиње. Штаб Вардарске Армије, који се до тога времена бејаше преместио у Св. Николу, сазнао је сутра-дан, 9. октобра, да се наша Тимочка дивизија 1 позива још налази прилично далеко од Куманова и да засада никаква већа опасност не грози у његовом десном боку. Како му поменута наша дивизија није била под руком да је бочно