Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

270 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

је, из непознавања непријатељске снаге и целокупне ситуације на бојишту, био ставио у задатак њен командант, Зеки-паша.

По себи се разуме, да када бејаше донета одлука се турне у сусрет нашој Првој Армији, на ту по да вољну случајност у погледу предстојеће изолованости Дунавске дивизије ! позива утицајни људи у штабу Вардарске Армије нису могли рачунати. У толико пре што они уопште нису ни мислили да ће та армија тако брзо прегурати уском просторијом између Карадага и Козјака и пре њих доспети до Табановца и Младога Нагоричана. Али у накнаду за то, свој нападни план заснивали су на неким другим чињеницама, које им, како су биле варљиве и како они не умедоше ући у суштину тадашње опште ситуације, на неки начин уливаху наде да ће, оперишући изненадно и брзо, посигурно имати успеха пре но што им наше крилне армије буду озбиљније загрозиле пресецањем одступнице.

Они нису имали у виду тадашњу моралну снагу нашег народа, који се доценијама васпитаваше и духовно припремаше за један овакав одлучан тренутак. Исто тако не беху свесни ни несигурности својих сопствених трупа, које, као што се свакад код војска расклиматаних држава дешавало, бејаху склоне да (као што се стварно бејаше и десило многим њиховим редифским батаљонима још на завршетку првог дана Кумановске Битке) у мало незгоднијој ситуацији напусте бојиште и прену право својим кућама. Додуше, и код нас је за време ове битке било одступања са положаја. Местимично било је чак и паничног бегства. Али то све до првих прихватних положаја, где су се сви без разлике растурени војници опет окупљали око својих старешина. Међутим код Турака, оно што се једном бејаше надало у бегетво, нико више није био у стању зауставити и вратити натраг у борбу, при свем том што се на неким местим прибегавало и пуцању сопственим митраљезима у гомилу. Тако су