Nedelja

Број 6.

ВАН КОЛОСЕКД Н. Мопотов — Из васпитачевог бележника (Наставак) — Прво да кажем — посаветовати се са учеником и искусним лекаром — никада није рђаво. Неће донети никакво зло. Што се тиче мога личног мишљења, на основу довољно блиског познанства са карактером вашега сина, мислим, да је томе један од главних, ако не од најглавнијих узрока необична експанзивност вашега сина, што он осећа огромну одвратност према свима лицима и целом поретку у нашем зводу. Изгледа ми, да сте много погрешили, учинили неопростими грех, што сте га послали у наш војнички уређен завод, определили га за такву струку, за коју нема ни најмање воље ни љубави. То ни у колоко не одговара његовој природи. Сурови услови, закони, у опште режим затвореног завода није у духу вашег слободоумног сина. Он се осећа у тој за њега непогодној средини, као риба избачена из воде на свеж ваздух. Просто ре. чено, он се гуши. — Дакле ви налазите, да борављење Сережино у заводу дејствује на њгга штетно ? — Не само штетно, но чак убиствено, и у колико га пре отуда испишете — у толико боље. И затим, пошто сам развио своју мисао^ и трудио се да је убедим, да ће њен син ипак чим буде остављен самоме себи, напустити овај одвратни завод — старица је почела попуштати мојим доказима и после малог колебања, сагласила се да одмах, не чекајући завршног испита, поднесе молбу директору да извади Сергија што пре из завода. Баш истога момента врати се онај, чију ми судбину сада решисмо, и, обратив се мени, упита ме иронично: — Е, шта, ваша красноречивост подејствовала је? Је ли вам пошло за руком да убедите мајку, да сам ја са свим неспособан за војну службу ? Да је мој позив много узвишенији, много поштенији ? — Умири се, мој раздражени друже ! Мајка ти није тако упорна, како си је ти описивао. Она је пристала, да те испише из завода и тиме ти да могућности, да ступшп у ма какву вишу школу, коју изабереш. Сергије ме погледа са таким изразом лица као да није веровао својим рођеним ушима. Али кад мајка узев га за руку, потврди моје

Страна 11

речи, он се плаховито баци на моје груди и плакаше као мало дете. Достигнувши на овај начим заветну жељу, Сергијг се потпуно преобрази. Скакаше.као коза. Мајку хтеде угушити грљењем и пољупцима. Једном речју, обузе га неописана радост коју је мало њих осетило и која би најтврђем срцу натерала сузу на око. Чим је добивена нареба, да се Сергије услед домаћих прилика, отпушта из завода, он набави програме виших школа и просто се зари у књиге и у уџбенике. Од ранога јутра до мрклога мрака није се одвајао од стола и учио је са таквом усрдношћу, да га је мати морала на силу отрзати од књиге, да би имао времена ма и мало прошетати по свежем ваздуху. После краткога времена Сегије је добио одобрење, да приватно полаже пријемни испит у виши технолошки институт. Претекавши све своје многобројне другове, са којима је заједно полагао — положио је испит први. * * ■XПрошло је од тада много година. Одавно сам оставио државну службу, за навек се опростио са педагошким радом и настанио се у југозападном крају. Уклоних се од људи, од свију таласа мора живота. Далеко од сујетнога света, у општењу са природом и са љубљеним књигама, нисам сг ни интересовао оним, што се дешавало иза зидова моје усамљене ћелије. Али ипак, долазили су ми неки ретки гласови о судби бивших мојих ученика. Тако, између осталог, потпуно сам случајно дознао, да је мој љубимац Сергије, као што се и имало очекивати, сјајно свршио курс са златном медаљом, да је био послан у иностранство, ради неких научних испитивања и тамо израдио такав знаменит пројект, на који је обратила пажњу виша управа. Једном речју испео се високо .. И гле! Једнога прекраснога јутра, разлеже се оштар глас звонцета, и ја чух у предсобљу нечи мушки глас : — Жизилиовде Александар Кирилсвић Молотов: Брзо устадох, изађох на сусрет и видех пред собом стаситог, лепог црнпурастог човека. — Здраво драги Александре! Познајете ли свога питомца? Не ? — Да није Сергије ? — Он главом — стоји вам на услузи! Срдачно се загрлисмо, братски се изљубисмо, и почесмо запиткивати један другога..