Nedelja

Страна 1?

Број 6

— 0 мени, старцу не треба ни говорити: моја је^ песма испевана — али ви, Сергије Александровићу, причајте о себи. Ја сам чуо да сте велику висину достигли. — Рецимо, да су ти гласови увеличани, али да сам заиста могао достићи известан степен — то је истина. — Шта значи то: могао сам ? Зашто говорите у прошлом времену? — Зато, што сада, ви видите пред собом човека избивеног из седла, човека ван колосека коме нема места у државној служби. — А како то? Причајте, говорите, голубе,! Ја.сам дубоко тронут вашим сећањем на мене и са највећим интересовање слушаћу вас. — Онако, знаш како, кад човек никад успеха нема, већ га непрестано прати неуспех и јад. И све је то почело од онса момента, када је злокобној судби било угодно, ГТ да ме назначи за ревизора нашега завода. — Па како се то могло десити? — Сасвим просто. Био сам одређен за чиновника особите квалификације при министру г. Н. који је био у најбољим другарским и пријатељским односима са генералом Н. назначеним по заповести војног министарства, да изврши најстрожију ниспекцију у нашем заводу. Овај генерал замолио је свога пријатеља, мога министра да му да мене, тако рећи, у зајам , т. ј. да ме пошаље њему, за време његове инспекције. Ја сам, наравно, примио предлог сасвим радосно. И ето на такав начин пошли смо са генералом у инспекцију т. ј. његово превасходство као званично лице, а ја — као секретар. Али ви, разуме се, одлично разумете — ко је од нас двојице био прави инспектор и руководилац целе ствари! Сада преставите себи чуђење и ужас мојих бивтих наставника. Давши себи реч, да ћу се држати достојанствено, без најмањег знака злурадства и освете, ја, се од срца кајем што се нисам

могао држати, а да полуслепог Немца не упитам: је ли научио да говрио руски? А лудо, заношљивог географа: је ли и даље продужно да учи васпитанике по свом уџбенику, или је израдио други? Посећивали смо завод неколико пута дневно, у разно доба. Рано изјутра, за време часова, ручка, вечере, ноћу. Ништа нам није испало из вида. Завирили смо свугде и на свако место, догурали се до најтајанственијих углова. Једном речју, извршили смо инспекцпју најпажљивије и најсавесније. Мислим да је излишно и да вам говорим, да смо изнели на светлост масу неисправности, злоупотреба, и нереда сваке врсте. Господанаставници и васпитачи са знаменитим директором на челу све време, понашали се према нама са таквим ропским лакејством, да сам често пута хтео узвикнути: „Срам вас било! Имај-

Сељаци и сељанке из окопине апексиначке СЛИКЕ СА А/1ЕКСИНАЧКОГА ВАШАРА

те ма и мало стида и личнога достојанства!" Верујете ли да су се ти Молчалини чак усудили да дођу мени у стан, у циљу да ми засведоче своје поштовање! Тачно онако као у гогољевом „Ревизору". Само се по себи разуме, да сва умиљавања нису помогла. Ја сам саставио тако опширан одговор,окарактерисао лични персонал и изнео гимназиски поредак у таквој светлости, да се мој генерал ужаснуо Чак није хтео ни потписати извештај, и тек после мога категоричког отказа да пишем други извештај, реших се да га ипак предам Министру. — Па шта би? Чиме се сврши ваша инспекција ? — Па то годити — Зашто? Изгледа ми на против, да се ту немам шта мислити. Ваша ревност ништа није корисно донела, пропала је узалуд. Све је остало, као што је и било. — Баш у томе и јесте ствар — није са свим тако. Директор је добио другу вишу службу. Неке наставнике и васпитаче, — по потреби службе —• превели су у друге гим-

нећете, сигурно, ви сами по-