Nedelja

Број 6.

Страна 19

Адониса, прелете погледом и преко зидова собних па опет спусти поглед на Павла. — „Честа посета, забављање у лепим књигама и свирању, она на клавиру а ја на флаути — рече Павле — нас је толико зближило, да се никако ни раздвајали нисмо. Од тога дана и сам сам постао други Поврати ми се живост и веселост. ^ Шетња на улици, седење у парку на клупи, увече по месечини на обали плавне Мораве, слушајући њено жуборење и цвркут тица на гранама дрвећа; посматрање звезда, како помажу месецу да кроз збијено грање великога парка увелича сјај свој. У пољу удисање свежег и чистог ваздуха. Радост, туга и жалост све је то за нас двоје било везано и н;опажено нијг могло проћи и ми смо равномерно сва блаженства и туге у загрљају нашем делили када она своју бујну расплетену плаву косу пребаци преко мога рамена — Осећали смо да нас нека јака веза спаја; осећали смо љубав, праву истинску љубав једно према др>гом. Сва ова блажеоства која сам осећао у присуству њеном, допринела су да сам потпуно заборавио на све непријатне часове које сам претурио у току мог живота Све је ово као пара са земље одлетело у ваздух и осећаји моји слили су се само и само у љубав коју сам осећао према њој. Може ли се та љубав објаснити голим речима ? Не, не, не може, а најмање се може објаснити ономе, који није љубио у свом животу. Све се да, па и најчемернији часови у животу једног човека избрисати из успомена, али љубав, никад и никад. Мала пега и даље остаје на срцу а таква иде и у гроб, где се све невоље и радости сједине и покривају црном и тешком непровидном земљом а зазапечате гвозденом плочом да непрекидно почива у тишини мрачној. Једнога дана месеца марта, седели смо у парку, у ком се дрвеће тек беше почело заодевати зеленилом. Она ми рече : „тешко ми је...." После овога отпратио сам је до куће

Павле даље није могао причати шта је било са њом. — „А данас? — рече он — данас не видим њену дугу и плаву косу, бледуњаво и бело лице, црне и ведре очи, танке и дугачке прсти на рукама њеннм, са бледуњавим оквирои око ноктију. Данас не видим ништа од тога данас се сећам само речи: „До-

ђите" и на срцу моме једнако урезана стоји.

Кад смо изашли из Миланове куће, дванаести час искуцавао је на торњу саборне цркве. Облаци се навукли на небо, а на пољу беше пала јака помрчина Само се видела местимично где-где по која звезда како трепери на пропланцима разбивених облака. Павле се одвоји од друштва и оде са Адонисом, а плавоока мала дуго и дуго је седела непомично на своме месту и замишљено, оборених очију, посматрала је неки предмет на поду. Очи су јој биле пуне суза, лице час бледо час мрачно, и једна мала бора повуче преко њеног, до сада насмејаног и веселог лица.

ВЕЧЕРЊ^ ПЕСМ^ •— бијтГоп. Сунце се спушта лагано... Још мало и последњи зрак Угасиће свој златни сјај, Место њега — настаће мрак! И, на место руменила И сјаја сунчаног зрака; Завладаће земљом пустош Густог, непровидног мрака: Настаће непрекидни мир; Вечита, мрачна, пуста ноћ. Нестаће живота, свега, Са њим свака жеља и моћ. Тада, кад свега нестане ; Кад изгубим милост Бога —• Нестаће и моје патње, Бола, јада срца мога ! / БНРТЕК ПОБЕДИЛПЦ НОВЕЛА ^(енрика Сенкијевића (Наставак) « Могу изгинутл, али устукнути н=ће, јер пруска команда зна, какву песму треба да свира овим пољским сељацима. Усред грмљавине топова и гроктања плотуна, усред ужасног комешања, вреве и јечања рањеника, музика је засвирала познату пољску хнмну :