Nova Evropa

готово читав живот, будући да му је он пун поезије вере, верских спомена и обичаја.

Тако би требало редом набрајати све оно што пружа словеначком народу католичка вера, Али доста је ако истакнемо ово: срчика културе није у вањским облицима и творевинама него у души, у душевној, а особито у моралној снази појединца и народа. Из душе се слива културни утицај у мишљење и осећање, у владање и управљање собом, те коначно и у вањске облике и творевине, А најачу моралну снагу црпе словеначки народ баш из вере, Чиме хоће да то надокнаде противници вере 7

Морамо се успут дотакнути и оног тако општег прекора, да католичка религија са својом једностраном оријентацијом кочи светски културни развој, те да због тога ни за словеначки народ не може бити од толике благодати како јој се то придаје. Тај прекор црпе своју снагу из материјалистичког схватања културе. Истина је, да католичка вера ублажава свако временско настојање (у било којем погледу). Крај живе и моћне вере не би се, например, могао тако брзо развити капитализам, који је био снажан већ тада када је хуманизам откренуо свој поглед од вечних звезда, те кад је загосподовало у привредном животу материјалистичко жидовство, Ако дакле католичка вера обуздава похлепу за богатством, она тиме уноси у културу само хармонију, дочим је слободни развој прилика без културно-етичких сила донео са собом велика богатства на једној страни но не мање сиромаштво и беду на другој страни, А и оне речи, да погледамо птице под небом, које нити сеју нити жању а небески отац их ипак храни, и цвеће на пољу, које не преде нити тка а небески отац га ипак одева, нису протукултурне, него су тек опомена у сликовитом језику Истока, да не посвећујемо земским и временским стварима више бриге него што је нужно, Обично је нагон за добитком толико јак у човеку да га не треба подстицати него кротити. Католичка религија не побија ништа што је по природи истинито, добро, и лепо, него напротив покушава да све оплемени и подигне на виши ступањ вредности; она не проповеда нерад и застој него навешћује напредак и развој.

По нашем спознању и уверењу била би, дакле, и у културном погледу, велика несрећа да словеначки народ поверује онима који говоре да му не треба вере, да ће веру богато надокнадити знаност. Тиме би се словеначки народ одрекао несамо своје хиљадугодишње културе него би ју и погазиом упао у некултуру. Залудна је нада, да би се процес „раскатоличавања“ могао зауставити на неком одређену степену, и да би се тако можда могле сачувати оне моралне силе у народу које му је досад давала католичка вера.

188