Nova Evropa

у сочном зеленилу широких поља и тами тихих и ћутљивих шума, да тај народ мора да поседује смисао за уметност и уметничке вредности. А кад је то тако, онда он поседује зацело још и нешто друго, чиме ће подупрети ову претпоставку: код њега морамо наћи и творевине интимније врсте, које се не намећу нити оку домаћег човека а камо ли туђинцу. Те ми овде желимо потражити, и укратко их описати,

Прво што је човеку, уз храну, потребно, — то је кров, или кућа, Ова има код Словенаца занимљиву повест, која се ни данас још не да испитати до краја. У старо време, све до 17. столећа, била је пучка кућа у Крањској, Штајерској, и Корушкој, дрвена, као и код Немаца, док је на Нотрањскоме, у Приморју, у Истри и млетачкој Словенији, била већ у Средњем Веку обично зидана. Много старих дрвених грађевина још је сачувано по удаљенијим крајевима, поименце по горењским селима, која се налазе на брежуљцима, и по целој такозваној Белој Крајини, а нешто и по јужној Штајерској, и поједине у Истри и Приморју. У низинама, и у близини градова, почели су још у 17. столећу градити куће од камена, или их само подзиђивати, Словенци су дакле знали радити дрвом већ у раном Средњем Веку. Најраније их спомињу горњо-аустријске листине: године 777 је баварски војвода Тасило основао самостан Кгетсетипзјег, и дао му такођер и деканију Словенаца који су били насељени уз те шуме. Први је њихов рад био, да су поставили четрдесет дрвених кућица, које су донели из других страна, — бесумње из словеначке деканије, у којој се спомињу велике шуме године 789 и 791. А у то време спомињу се и Словенци по листинама као „теодатн“, дакле као људи који чисте и пазе шуму. Године 901 спомиње се цело село дрвених кућа, коју добија аквилејска црква, Словен је дакле чистио шуму, приправљао плодну земљу, и уједно израђивао посечена стабла у грађевинско дрво, које је онда сам употребљавао, а такођер њиме снабдевао и инородне суседе. Тим путем је, у непрекинутој традицији, саопштавао техничко искуство, и из народног осећања извирућа естетска начела, својим потомцима с колена на колено, тако да остатке те науке о прастарој техници и естетици сусрећемо код нашег пука још у првој половици 19. столећа. Стари изворни стил није остао непроменљив, него се преображавао под утицајем тековина каснијих слогова, поименце готике и ренесансе, На врхунцу је биоу 18. столећу, чије грађевине још и данас очаравају уметничког фолклористу, ради своје разноврсне конструкције и разноликости облика. Припрости је пук извршио ту веома опсежно и душевно дубоко дело, тиме што је прихватио велику, академску уметност, па је прилагодио доследно апстракцији њезина облика за своје потребе, те ју је енергично посељачио. Притом опажамо да

206