Nova Evropa

глас диктатора. Госп. Веснић се спрема да имитира његов гест са краљевским Оовјетом...

Има ли изгледа да земља скоро изађе из политичког растројства и опште моралне кризе; Судећи по двогодишњем раду оба политичка блока у Парламенту песимистичка прогноза се намеће. () демократској странци не може се доносити суд јер је била врло кратко време на управи. Њене странпутице већ смо изнели и осудили. Што се тиче радикалне странке, она живи од своје прошлости, Свој програм и своја начела одавно је напустила, Најбоље своје борце Таушановића, Свету Симића, Миловановића, Пачуа, изгубила је. Данашње вође свирепо компромитују њену прошлост украшену ореолом мучеништва, и лудо расипају стечени капитал. Тешко је одржати једну зграду вечитим крпеом. Старим камењем, како рече недавно Клемансо, не зида се нова кућа. И »Отац победе« повуче се са високог положаја оставивши млађим и способнијим од себе крушну бригу реконструкције и управе вемље. Најтеже је у политици изабрати моменат када треба доћи на власт и када се треба повући са власти. То радикалски прваци не знају. Лишени свежине и снате, одржавају се на положајима рутином и старим очима гле. дају на нове ствари, Г. Пашић има исту амбицију као чувена француска уметница Сара Бернар која, још игра младићске улоте и жели да умре на позорници. Само с том разликом што немају исти таленат, и док Сарина репутација са годинама опада, репутација радикалскот шефа расте... Недавно га је »Самоуправа« сравнила са Кавуром и Бизмарком Сутра ће ваљда упоредити г. Протића са Гледстоном и Вашинттоном, г. Веснића, са Таљераном и Гамбетом, г. Нинчића са Ришељејем, т. Велизара Јанковића са Некером, г. Лаву Марковића са Питом...

На жалост, те ласкаве компарације и култ личног обожавања ништа не доносе земљи. До балканског рата, поред толиких генија, Србија. је правила бедан утисак: политички разривена, економски слаба, просветно запуштена, здравствено жалосна, војнички вавађена. Наш престиж на страни био је очајан. То најбоље зна г. Веснић, као и сви Орби који су се школовали и живели ван отаџбине. Тек ратови и победе из 1912—1915 подигоше нам углед и пружише зтодну прилику радикалним шефовима да се испрсе и оките туђим перјем. Геније наших војсковођа и јунаштво наших војника покрише земљу ловорикама и створише јој леп глас на страни а не државничка мудрост г Пашића и његових министарских другова.

Чак и за време нацијоналне кризе, и можда тада више нето икада, радикали нису били на висини ситуације. Продужили су у изгнанству своју кобну традицију претпостављања личних и партијских интереса државним. Фаворизирали су своје присталице извлачећи их са фронта и шаљући их ва курире и делегате са поверљивим мисијама и масним дијурнама. Г. Џашић проводи толико вре-

187