Nova Evropa

da psuje i dreči, i na ljude i na progres, krvavih ruku, držeći iglu naopačke,

=.

— Ništa lepše od sunca! — zacvrkuta ševa u čistom, ustreptalom zraku, -

— Ćuti, bre, budalo! — 3Đ„progundja buljina u tornju seoske crkve, — Svi bismo pomrli od gladi kad bi još i tebe neko slušao.

— Ko bi verovao da je i sunce isprekidano! — s čudjenjem

ciukaše poljski miš, protrčavajući kroz senke drveća,

•

— Izgleda mi da sam postigao sve, — brbljaše svakodnevno papagaj u svojoj dubokoj starosti, — Znam da govorim kao čovek, umem da lanem kao pas, a mogu kad-kad i da zamaučem kao mačka,

•

— Zameraju mi što po ceo dan govorim! — zakrešta ljutito svraka, i podrugljivo upita:

— Na koji li se drugi način može misliti!?

. -

I on reče; :

— Prolazim pijacama, šumama, poljima, danju, kad sve vri i drhti od života; noću, kad sve prividno spava, Berem plodove, koji čas imaju miris misli, čas osećaja; čas dah smeha, čas dah udaljene, prigušene tuge.

Za njih ne dajem novac, niti se ti plodovi mogu novcem kupiti, niti ma čime drugim, Prosto ih skupljam, a ima ih toliko mnogo, da se kući uvek vraćam prepun, i s osmehom i s radošću delim svima, koji imaju snage da osete njihov miris i njihov dah/,.

Milan Vuhkasović,

Pisma iz Pariza. Ш, Pariz (1).

Od svakog grada, u kome mi je prolazio život, ostali su, u meni, samo njegovi rubovi kako se ocrtavali noću na nebu, 1 tako, ja imam u sebi te različite noći, uvek isto nebo, i različite pruge gradskih rubova, U meni je, zato, večnost, i potpun mir, i sve mi je svejedno. Pripovedam da život nije vidljiv, nego da je van naše moći, »na ncbesima«, kako već ja to izražavam, Neko će mi reći, — kao i Andriću, — da sam sentimentalan; a drugi: »ta to je već Био, 1 пјебоу »sumatraizam« je samo podgrejan romantizam«,

No, pošto se kod nas i najčestitijima kaže da su hulje, i pošto su honorari itako neznatni, biće ih koji će mi verovati, A postignem li, ikad, da ma jednog samo mladića ogorčim, ili jednu lepu žemu izmenim, da jednu samo popovsku pridiku ismejem, biću zadovoljan, Vaistinu, mi smo anarhiste,

154