Nova Evropa

menja, Krpari se, i opet ništa ne učini, Vreme prolazi, -— omladina raste i prelazi u Život. Dolaze do vlasti ljudi odrasli pod tim uvetima, i oni nastavljaju lošu igru svojih učitelja, I tako taj circulus dovodi dotogđa, da još uvek imamo tako malo ljudi odista sposobnih, neđo sve u silu postavljenih, radi zamene za ono što nemamo, Žastoj na sve strane, Uobičajenost postaje zakonom, i načinom дајпјеб тада (nerada), dalnjeg ćutanja i prelaženja preko svega što bi se moralo učiniti, U tome leži greška: Zaborav i nemar za omladinu. Pogledamo li sredinu u kojoj se nalazi i raste naša omladina, videćemo i naličje u držanju onih koji su pozvani, da urede i dovedu k svrsi vaspitanje zdrave i sposobne omladine, Omladina se nalazi, u srči svojeg odgoja i razvijanja, — u školi, koja je danas tako daleko od savremenosti i od stvaranja preduvjeta za unapredjenje društva, Ono što se čini u momentanoj potrebi, ne može služiti kako valja daljnjem radu, niti može dati prave pripreme za život, te se često, na koncu, dolazi do apsurda svega onoga što bi se, u poslednjoj nuždi, ipak moralo učiniti, U toj sveopćoj neodredjenosti onih koji daju i nalažu, i onih koji primaju i usvajaju postizava se takozvani konačni cilj — svršavanje nauka i prelaženje u akciju, prelaženje u dalje tavorenje, mesto delanja, prema uputstvu svojih pretlpostavljenih, Posledica je, da oni u stvari neće dati ništa novo, ništa savremeno, nego će večno ponavljati stare sisteme koji se moraju primati kao da su novi (jer su nova lica koja ih daju) a po radu su stari; jer drugi biti ne mogu, budući da su tako odgojeni i vaspitani. Dakle, greška je već u korenu, u početku svega, — u školi. To konačno ne uvidjamo samo mi slušači, nego i naši učitelji (nekoji); oni (nekoji) sami uvidjaju u stvari pogrešku, uvidjaju što rade i govore dnevno, ali stvari ipak teku svojim starim tokom. Jer govor još nije delo, a delo nije uspeh, Čujemo toliko puta sa raznih strana: »Škole ne vrede, njih treba relormisati«, ali se stvar potrebe ipak ne uzima ozbiljno i dosledno, i na kraju mišljenje prevladjuje, »da još ima vremena«! U tom večnom slučaju odgode propade već toliko omladine za društvo, toliko mladalačkih sila za rad, toliko se energije i truda troši u nerad i zavlačenje, mesto za napredak opstanka dobrog društvenog i kulturnog stanja naše nacije, Vidi se sve to i zna, pa ipak se protivu svega toga ništa ne radi i ne preduzima, te se ništa ne miče napred uz sve jasno vidjenje i poznavanje neodgo-

divih potreba, II,

»Sadašnja škola, i ljudi koji je predstavljaju — 3„nesavremena је. Iz nje izlaze ljudi za Život nesposobni, jer su ga u školi proživeli; bez ikakovih daljnjih težnja i nagona, jer su to sve u školi ostaА. 1 H, Ten. Zagledajmo se samo u školu. Uzmimo srednje škole, bilo koju instituciju za vaspitanje mlade generacije, Šta vidimo? Glavna je i

218