Nova Evropa

Што у нас овако решење запиње, томе су великим делом криве предрасуде. Ви омладинци југословенски који нећете да вам старији оставе у наследство кобну борбу ва име, требало би да се разлетите на све крајеве наше лепе и простране домовине, и да, топлом братском речју порадите да се те предрасуде распрше. Нарочито треба. уверити браћу Орбијанце, да се југословенско име не износи у опреци са српским, нити као устук српскоме имену, већ као ознака велике целине, које је српство највећи део, а којој хоћемо да Србија буде срце и глава; треба их уверити да се југословенским именом неће покопати српску славу, већ овенчати Србију круном нашега новога царства, које треба да буде веће, лешше, и силније од свих досадањих, па зато не може да се зове ни српско, ни хрватско, ни словеначко — као што ни босанско ни црногорско. Наша браћа треба да верују, да југословенско име нису измислили наши народни непријатељи, већ да су му они вазда били, а и данас су му заклети противници, а међу свима Аустрија понајвише, која је вешалима и робијом кажњавала поборнике југословенске мисли. Нашој браћи треба напоменути, да. је најновији југословенски покрет зачет баш у Београду; доласком Краља Петра на престол, те да признање југословенскога имена, које се данас тражи, није ништа друго него извршење онога што смо кроз београдски »Оловенски Југ« обећавали онда заробљеном нашему народу. Разјасните, кудгод допрете, животну важност овога питања, којега је решење данас у рукама Србије.

Гласу Далмације — која је, са свим својим хрватским традицијама, у најодлучнијем часу казала: »бев Србије никуда!«, и тиме спасила наше државно јединство — браћа СОрбијанци неће и не могу да се оглуше. Зато, ако се омладина пуна вере даде на, посао, она мора успети.

И са данашње скупштине нека се глас Оплита, овога срца Далмације, најпре обрати к бистром уму и племенитом срцу јуначке Шумадије. Шумадија ће нас равумети, и кад нас она разуме, ми верујемо да ће Србија радо допринети опћој народној срећи жртву једнаку оној коју је Италија тражила и постигла од својета Пијемонта. Тад ће и државници српски, који данас имају у својим рукама судбину наше државе, моћи да без страха учине оно што, у својој далековидности, већ давно увидеше да, пре или после, мора доћи, — тојест свршиће (што пре, то боље) крштење наше државе именом југословенским. Ако се ова наша нада обистини, ти ће наши државници покавати исту зрелост коју пред четири века показаше државници кастилијски када, сједињујућ своју бујну државу с маленом Арагонијом, жртвоваше заједничкој будућности гордо име Кастилије, и провваше нову државу опћим именом Шпаније; и исту величину коју пред два века показаше оснивачи светске моћи енглеске, када, ради сједињења са шкотском краљевином, толико слабијом и сиромашнијом од Ентлеске, и новој држави наденуше туђе и дотад тамно име британско.

Југословенско име нити је нама туђе нити без славе. Оловенским се именом називаху преци свих данашњих племена југо-

204