Nova Evropa

врте око дефицита, снаге, а томе је умор један од главних разлога.

Било би смешно и жалосно ако бисмо се овде дали заварати ситошћу или испаваношћу појединца, или трајањем живота као таквог; или уопће функцијом неке споредне важности. Ради се о одношају према једној великој идеји, и способност, одморност, сната, мери се једино према томе главном циљу. У њега. морамо да гледамо! Српски део има да покаже свој идеализам, своју способност за историјски идеализам, и функцијом новом и функцијом појачаном. Иако се чини парадоксна, али је потпуно истинита следећа тврдња: све кад би српски део функцијонисао обично, нормално-просечно, била би и та функдија данас лоша, јер се данас од српског дела — када већ говоримо специјално о њему тражи и функција, појачана, функција нова.

Има два лица којима се српски део представља: варошки тип, са кулминацијом престонице као средишта, и ширина и величина, села и сељака, равне земље. Изгледа да оно што се тешко репарира, што споро пролази, што с муком оздравља, лежи претежно у варошком типу (— а може сада, за варијацију, да се назове и полуварошким или маловарошким). И то, по свој прилици, зато што је тај тип слаб и лош по себи, јер је неустаљен, јер није дубока корена, јер је скинуо са себе грубо поштење костију, мозга и меса сељачког, и заменио праву, примитивну културу спољашњом цивилизацијом, а у души остао т. зв. ћифта. Уопште је прелаз сељака. у варошанина, код свију Југословена један посебан проблем. Ми овде нећемо да дајемо закључке о томе, већ само указујемо на тај прелаз као на социјално-економски процес без одређеног правца, остављен случају, да лута као без главе. Констатујемо само, да данашњи, »садашњи« варошки тип, као први продукат његов, није још добар тип.

Дубина и ширина пука, народа, као извора занове и обнове, способност његова да се брже и сигурније опоравља, све то не може, кад долази изненада, да и много вреди, јер је страдао и пук, и то најгоре и најбруталније; осим тога, сељак није издељен сам за себе, него је у вези са варошким човеком, и стално стоји под његовим токсичким упливом. Вароши се мењају, а особито велико средиште, придоласком туђих, разноврсних, старих и нових елемената. Психична, констелација престонице је »на злом месту«, јер је услед блиског контакта мисли, осећања и људи, постала т0милом, масом, хрпом, смесом, која. се као бесомучна врти око себе саме, па тако постаје једним абнормалним бићем, т. ј. збирним бићем у коме претежу особине испод средине и просечности, те влада, свуда сугестија, и усред белог дана иду улицом безграничне илузије руку под руку са старим ћифтама.

Ми верујемо и знамо да умор пролази. Умор и одмор су две равноправне фазе живота, и морају ићи једна са другом и једна за другом, ако живот хоће да има смисла. Ако се српска врлина одиста састоји из двога, како је горе претпостављено, онда све наде наше у обнову полажемо у онај други део, у пук, у село, У

штироку, свежу, добру и здраву унутрашњост. Отуда, са села, има,

443