Nova Evropa

и збор, Оп зе зато okrenuo i nastavio svoj monolog — svejedno vedar, nasmešen, brbljav — с

— Eh, teško je biti vojnik, Moraš da se dižeš rano, da čuvaš stražu, da spavaš na podu. Uh, prokleti život! A moraš, ipak!

I kao da su svi strahoviti doživljaji njeBova života tek projurili pred njeđovim očima, ne doličući ga se, tako je njegova vedrina, mladost, prirodnost bila velika, čista, nepomućena, 1 kao da je sasvim razumljivo što mu ne odgovara nitko, ledao je na ledja, na pod, ćurnuvši pod glavu telećak, da se za kratko vreme digne, vedar, bez traga pospanosti, kao da je maločas prekinuo svoje reči, | kao da nastavlja svoj monolog, živeći sam za se, ne brinući se za ikod, počeo je da peva one proste, ali nenatkriljive, divne pesme patnika naroda 5 Кинга i iz Soluna, što se završuju s usklikom bola, vere, žara u kome se gubi sve —

i »I zato kličem burno: Živela Srbija!,,.«

Ja ne znam što se tada zbilo, No bez reči dogovora, spontano, u isti čas, zaorio se je ceo vagon od glasova tih smrknutih, ojadjenih, nemih ljudi »I zato kličem burno: Živela Srbija! ...«

Kao da je i ovo nešto sasvim razumljivo, pevao je mali тедоу s celim vagonom, dragao se s ljudima što su ga čas pre gledali tako nepoverljivo, gotovo s mržnjom, Zbio se opet proces što ga ne dokučuje um, što ga nikad ne doživljuju oni kojima je intelekt progutao svaki spontani osećaj: srce je prišlo k srcu kroz sve zapreke odela, položaja, časovite dispozicije; duša naroda, nesmetana ičim, zakliktala je u osećaju svoje snage, jedinstva, identičnosti, Oborila je sve prepone, progledala sve varke, obmane, teškoće, laži, kojima je sputavaju — i u toj melodiji, jedinstvenoj, spontanoj, našlo se tako brzo rešenje onoga što um nikako ne može da reši, što je samo mrsio, splitao, povećavajući zbrku, nered, nezadovoljstvo. Problem nacijonalizma rešava se, bez spomena o samome nacijonalizmu, u časovima kad se osećanja susretnu i ukrste.

I kao da je sad ceo dugački voz zakliktao u jednoj jedinstvenoj, otegnutoj melodiji što se orila preko mokrih krajina, zamagljenih ravnica, na tom putu bez cilja — nepobediva, vedra, snažna .,.

5 (0005, у

Osetio sam kao nikada dosad radost što pripadam tome puku, tome mnoštvu, jadnom, izmučenom, Које пета ništa, kojemu se uskraćuje gotovo sve — a koje imade neisporedivo više duše od onih što hoće da ба vode. Ta je duša u jedan čas našla rešenje, zbog kojega se svadjaju oni koji se postavljaju nad puk, koji ga svojom ludom analizom, ispitivanjem, raspravama samo truju, smućuju, unesrećuju. Ta će duša pre ili kasnije naći izlaza iz svega ovoga Каоза. što vlada medju nama, — Bio sam radostan, ushićen, srećan, oseća-– jući kako se ljušti s mene neka tvrda, začmala kora, stvorena uz-

446