Nova Evropa

Немачка говорила. Модерна Америка је данас потонула у пласкање и обожавање саме себе, и у тој атмосфери развија, се једна. нарочита врста, нове тираније »у име патријотизма«, тиранија која. се у овом облику досада, није појављивала, на свету, и која овде није толико тиранија владе колико тиранија друштва.

Ми у Европи имамо, место те друштвене тираније, тираније разних министарских кабинета, партија. на власти, или чак и владара у мање демократским земљама (крај споредних утицаја разнобојних официрских »руку«). Та врста, тиранија, морам да признам, није ипак толико опасна, као ова социјална тиранија, где целокупно друштво узима иницијативу и пуном енергијом прогони своју мањину. Те старе тираније нису тако делатне и достижне, енертичне, спроводљиве до краја, и моћне, као што је ова. Она, је више производ овдашњих околности, јер владе и политичке пар тије у Америци немају ни близу онакав утицај на унутарње управљање земљом као што је то у бирократским државама из Европе; све је више или мање остављено појединачној или друштвеној иницијативи. Председник, и државни секретар (министри), овде су чак и у питањима спољне политике само прости експоненти онога расположења које моментано завлада масама. Они стварно нису она покретна, снага која управља тим мишљењем и ствара та. Јавно мишљење је обично дело оне групе »бизнес-мена«, политичких и финансијских спекуланата, и других подземних утицајних личности, које су за известан моменат најенертичније, највештије, и најмоћније, да за. собом воде масе. Јавно мишљење, као што је то ошште познато, није више нимало она сигурна, чиста, здрава и искрена ствар, као што је раније било. У ово индустријско доба и њега фабрикују, и то врло лако, поглавито с помоћу поткупљиве велике и утицајне силе која њиме данас влада журналистике.

И тако, када, се једном већ створило убеђење код маса, да извесне радикалније групе хоће да сруше »традиције«, да униште сву »тековину наших отаца« —, онда је лако било у име народне слободе, и за заштиту демокративма, избацивати из Скупштине по народу изабране социјалистичке посланике. А када се то могло догодити тамо, на месту које је изложено целом страном свету на видик, онда се може појмити, шта, је настало, каква црна анархија и протоњења широм целе вемље, против свих оних чија, убеђења нису по вољи друштвеној већини. Олободоумни су листови из дана у дан доносили протесте и извештаје о влоупотребама од стране судских и полицијских власти, приликом депортирања страних поданика, са непожељним схватањима. Послодавци су отпуштали сваког од особља, који би показао ма и наклоност према прокаженима. Колешки и универзитетски трустови су избацивали из школа све професоре са радикалнијим убеђењима, незавирући чак ни пред људима са високом научничком спремом и ауторитетом.

Баш је ту недавно Норман Хепгуд, један од врло познатих слободоумнијих јавних радника, устао преко листова у одорану професора, 8. Кафија, са Харвард Универзитета. Професор Кафи је публиковао дело »Слобода, Говора«, које се сматра као један од нај-

125