Nova Evropa

тације, врло занимљиве фотографије. Тако се например Г. Хардинр сликао како без капута, са заврнутим рукавима на кошуљи слаже као обичан словослатач слова у својој штампарији. Г. Колиџ, вицепрезидент, музао је краве и орао у високим фармерским чизмама. Г. Рузвелт, демократски кандидат за вице-президента, возао је на чамцу читав чопор деце, и своје и комшиске. А понајинтересантнији је био председнички кандидат прохибијонистичке партије. Он се сликао како пере веш и простире га да се суши, — сигурно 8001 тога што је већина његове странке била у сукњама. После овога, социјалистичким кандидатима, није остало ништа, друго до да се сликају како сами лично носе бомбе да руше стари систем — што они, међутим, нису учинили. На тај се начин данас овде ласка, масама. А масе су овде утолико опасније, и више постају једна мртва телесина, на колосеку прогреса, што верују да све што чине чине из идеализма. Јер тако им кажу њихове вође.

Када сам прошле године радио као кравар на једном фарму (у нужди да бих зарадио себи парче хлеба) страшно ме је омрал фармерка, једна млада »Иркиња Америчанка«, што сам се смејао на њено тврђење да је католичку цркву основао Исус Христос лично. Када, сам јој рекао да историјска, факта, то не потврђују, она ми је одговорила да су историјска факта, »боззр« (брбљање, оговарање), и да, је њој њен реверендисимус то све лепо и јасно објаснио, — уосталом ми, ми из Старог Света, каже она, и иначе немамо смисла, за прави идеализам ит. д. и т. д. То је Америка. То су америчке масе на којима се оснива данашња, америчка демокрација. |

И што се онда љути Г. Брандер Матјус, стари професор књижевности са Колумбије, на она предавања о Америци што их на берлинском универзитету држи један Немац из Калифорније. Оно неколико речи којим је тај амерички Немац окарактерисао дух данашње Америке, дају једну оштру, али рељефну слику ступња, до кота је дошао Нови Свет. ~

»... у Америци морамо рачунати у књижевности, као и у политици, са једном демокрацијом... која је уништила све демократске вредности и отишла на супротан крај политичког апсолутизма. У уметности таква певудо-демокрација значи, например, да је страст у књижевности редуцирана на лажну и бљутаву сентименталност — да се боји од лепоте и обожава лепушкастост — да је очишћујући, уздижући дух трагедије омрзнут, и замењен бруталним сензацијонализмом; да је реализам проклег а романтизам без граница...«

Када је де Тосаиеу Ше, француски политичар и филозоф из прве половине прошлога века, иначе један од непријатеља демокрације, посетио Оједињене Државе, он је казао: »Признајем да сам у Америци видео нешто више но Америку, гледао слику саме демокрације, са њеним инклинацијама, њеним предрасудама, и њеним страстима, како бих научио од чега бисмо ми имали да се бојимо или чему да се надамо од њеног прогреса«. То што смо навикли да у Америци увек гледамо родно место и дом нове демо-

127