Nova Evropa

__Треба, још, осим тога, да истакнемо битну разлику у мишљењу и стајалишту истога органа демократске странке с погледом на, наш покрет, — и уопште према интелектуалцима у вези са. политиком —, од пре годину дана и неколико месеца, када смо оно оснивали »Нову Европу«. Онда је (у броју од 27. српња 1920), на, уводноме месту, у једном »Писму Интелитенцији«, Г. Милан Прибићевић замерао интелектуалцима, и понменце људима око »Нове Европе« (која још није била ни почела, с излажењем), што »дебагирају по градовима и критикују«, и »издају у сваком граду новине«, и што одвајају снаге од »политичке борбе«, место да интелигенција »ватави цела у фанатички рад« у самоме народу. Кад смо замолили »Ријеч«, пријатељски, да нам допусти да одговоримо на то писмо, те да објаснимо зашто одмах не »улазимо у народ« него хоћемо прво да изнесемо принципе и програм рада, демократски уредници ускратили су нам гостопримство у своме листу, и одбили ву нам чланак иако је био потписан пуним именом. Наравно, Г. М. Прибићевић нам је тада приговарао што тобож цепамо и слабимо редове демократске странке, а »Ријеч« није хтела да, чује да ми ни онда нисмо били демократи у њену смислу, те да у ствари није било шта, да се цепа. Сад кад им је ипак, напокон, прилично јасно бар толико да смо се одвратили више од њих него од неких других постојећих странака у Југославији, сад одједаред уводничар »Ријечи« признаје да »лепо и пластично излажемо што хоћемо«, али неће да, нас пусти »у народ«, за то што то сад није више баш сасвим његов народ у који бисмо ми хтели. Овако мењање становишта може бити добар знак за приврженост својој странци, али свакако драстично компромитује смисао за начелно н озбиљно дискутовање. О

Но да ипак пређемо сасвим на ствар —: Чему, у том одступал: од Скотуса, Вијатораг — Најбоље и најкраће одговорићемо, држимо, на ово питање »Ријечи«, ако учинимо двоје: ако јој, прво, саонштимо једну чињеницу ; и ако јој, затим, пришалпнемо на ухон XV поверењу једну политичку тајну. Уводничару »Ријечи« очигледно није повнал рад и циљ Ватсонове »Нове Европе«, --- то је та чињеница. А тајна, коју ћемо му одати, јесте : да Југославија није Енглеска, и да што може бити добро за Енглеску не мора увек бити примењиво и на Југославију.

Голема је заблуда, и показује дубоко непознавање прилика у Великој Британији и у Западној Европи за време рата, кад се онако говори о енглеској »Новој Европи« и њену главном уреднику како то чини уводничар у »Ријечи«. Никад није група око »Нове Европе« стајала на, »становишту чисто естетичарског вођења. политике« ; напротив, баш у томе и јесте заслуга оних паметних и срчаних и широких погледа људи, да су у пб рата, на сав глас, далн поклич ва живљу и ратоборнију политику него што је била она коју су водили Грејов кабинет и тадашњи британски парламенат. Наладај Ситона-Ватсона на Сер Едварда Греја (у угледној »Епоћећ Кемјем«), који је непосредно претходио покретању »Нове Европе«, био је један од смртних удараца старој предратној дипломатији