Nova Evropa
nedovoljno poznat i nedovoljno cenjen, A. medjutim je to bio neobično originalan, izvanredno samostalan i slobodan um, koji se. hrabro hvatao za najsloženija i najzamršenija pitanja savremenog života. | Tolstoj, u pismima svojim, ushićeno govori o Fjodorovu, naziva ga svetim, i dodaje: »on je, po životu svom, najčistiji hrišćanin«, Та karakteristika Fjodorova, izrečena na usta L, Tolstoja, s njegovim religijoznim radikalizmom, s njegovim zahtevima bezuslovnog ispunjavanja Hristovih zapovedi — ima neobičnu moć ubedljivosti,
Ali snađa Fjodorova, pored sve privlačnosti i uzvišenosti njegove ličnosti, nije u toj ličnosti, nedo u sistemu njegovih ideja, u celosnom i origmalnom njegovu pogledu na svet, i, pre svegda, u njegovoj žilozofijiistorije ,.. Ja bih rekao, da je filozožija istorije uopšte imala sreće u Rusiji: skoro su svi krupni ruski mislioci mnogo razmišljali o problemima filozolije istorije, a kod nekih medju njima {naprimer kod Čaadajeva, Dostojevskog, delimično i L, Tolstoja, Vladj. Salavjova, Fjodorova), fi su problemi zauzimali centralno mesto u gledanju na svet, No medju svima raznovrsnim i dubokosmislenim konstrukcijama te vrste prvo mesto pripada Fjodorovljevoj, čije genijalne ideje idu ususretf onome što dolazi, i dočekaće moćan upliv na savremeni duhovni život, |
Ејодого је imao neobično produbeno i snažno osećanje istorije; prošlost, odmaknuta i zaklonjena sadašnjošću, značila je za njega potpun životi, bila mu bliska i draga, To živo osećanje veze sa prošlošću, i neposredno proživljavanje prošlog kao živog, opredelilo je Pjodorovljeve misli i njegov sistem, Njemu je bila daleka i tudja užurbanost našeg vremena, koja juri napred neosvrćući se, nemisleći o tom šta ostavlja iza sebe, Radeći u muzeju, gde se s ljubavlju i brižljivošću čuvaju spomenici davnih vremena, Fjodorov je počeo gledati u muzeju najlepšu i najhužniju ustanovu ; muzej je postao za пјеба nesamo centralna nego i uzorna ustanova, Prošlost živi, akoje sljubavlju nosimo u sebi; ona čezne za životom, čezne da ostane živa i da nastavi da živi; a to Je samo sa našom pomoću mogućno, Mi smo dužni čuvati i zaklanjati prošlost ; i zato muzeji treba da prestanu biti hranilišta samo izvesnih i znamenitih spomenika starine, nedo bi se imali raširiti, i primiti u sebe sve prošlo, Imali bi postati centralne ustanove našeg života; škole, laboratorije i kabineti imali bi doći uz njih, a ne obratno. Shvatati sadašnjicu, to je i nužno i mogućno samo zato što je bilo prošlosti, koja skriveno dejstvuje i sada ; shvatati sadašnjicu nužno je radi prošlosti, koja očekuje od nas pomoći, očekuje da mi rešimo zadatke pod čijim je bremenom ona uginula, 42 АИ 6012
Često se govori, i, u stvari, s pravom, dan e sm em o хађогауljati prošlost, na čijim se stradanjima digao ceo savremeni naš život, Ako se ta misao formuliše kao moralni imperativ, ona dobija nčki bled; i skoro sentimentalan karakter ; kod Fjodorova se ona, medjutim, istakla kao kategorični imperativ, kao pokretna sila njegova stvaranja. Živeti životom odredjenog smisla a deliti se od prošlosti, | nemođućno je: ta je ideja stalmo bila u duši Fjodorova, i davala pravac čitavu kretanju: njegovih razmišljanja, I kad je. izradio sebi
365