Nova Evropa

ствари нису више у току. У истини, супротно је тачно; несамо да су ствари још увек у току, него су чак преговори, у моменту док министар говори, прекинути, те није уклоњен ни за тренутак разлог који је раније постојао (ако је постојао) да се о њима не говори, Ипак Господин Министар, из неких тајанствених узрока и логиком нама недокучивом, долази до закључка да „сада већ може рећи нешто више“, те „бацајући поглед на Ђеновску Конференцију“ мисли „да о томе још није доцкан говорити"; а Народна Скушнитина. не омета га ни речцом у том његову мишљењу, управо у таком његову раду, и пушта да је вуче за нос како је њему воља! Треба. ли ту онда трошити речи још и о самом експозеуг Шта може рећи паметно и поштено један министар, која овако излази пред Народну Скупштину, и на овај начин даје рачуна о своме раду 2 И зар није већ из овог његова увода очигледно, да он с оваким „триковима“ оперише зацело и при преговорима, и као делегат на. међународним конференцијама, те да, следствено, томе имамо да захвалимо што „наш међународни положај јача из дана у дан", и што „савезници и пријатељи гледају у нас са све више поверења", како нас он уверава на крају свога говора, У духу овако оптимистичког гледања на ствари свога ресора, овај експозе а рпогл не може бити друго. до низ реченица које имају намеру, да прикажу „успехе“ наше спољне политике, а да прикрију цело клупче неумешности, неспособности, нетактичности, и несмисла за „чињенице које се не могу неозбиљно схватити“, да се послужимо опрезном стилизацијом Господина Министра,

Али, ми ипак нисмо сели да пишемо о овом експозеу само да бисмо га, на основици на коју га је поставио Господин Министар, просто одбацили, заједно с његовим аутором, и неупуштајући се у оно о чему се у њему говори, Него, овим поводом, хтели бисмо да искажемо једну мисао, која нам не да мира све откако, с постанком наше нове државе, иду наши делегати и поклисари у мисије на страни и на међународне конференције, те долазе у непосредан и лични додир са државницима и изасланицима других држава. и народа. Ова наша мисао, сваком новом приликом (са сваком новом конференцијом и сваким договором интернацијоналних фактора), постаје одређенијом и све се више намеће, те не можемо већ да се уздржимо а да је не објавимо.

Очевидно је, и не треба — држимо —- више доказа зато, да. је наша дипломација, па можда и цела наша данашња интелигенција, неспособна за вођење политичких преговора с иностранством; да ми, као држава, нисмо још дорасли другим културним народима, те да само компромитујемо своју рођену ствар кад је сами заступамо на међународним саборима, и рушимо углед који смо кроз дуге године ратовима и народним знојем стекли, (Са сваком нашом новом мисијом и делегацијом пуца нам нова брука пред светом, и морална пасива наше државе расте из дана у дан (што после, наравно, изазива и пасиву у финансијама). Предлажемо стога следеће: 1) да се наше мисије и делегације шаљу само онда, и онамо, ако је, и где је, неопходно потребно да наша држава буде нама самима

343