Nova Evropa

килограму, што није значило друго до забрану извоза. Док је извозна, царина на пшеницу износила динар-и-по по килограму, увозна царина, била је баш за време Г. Плавшићеве интервенције сасвим укинута.

Поеледице оваке социјалне политике брзо су се осетиле: док је извоз нашег жита сасвим престао, Далмација, Приморје, па чак и Лика, увозили су американски кукуруз и американско брашно. На једној страни, нама су требали знатни износи страних девиза да платимо тај кукуруз и то брашно; а на. другој страни, услед смањена импорта наших житарица, понуда страних девиза била је знатно слабија. Ако се има у виду, да курс једне валуте углавном зависи од понуде и потраживања девиза, онда ће сваком бити јасно, да је овака политика морала довести до слома сва. настојања, Г. Плавшића да нашу валуту подигне на један виши ниво. Да будемо искрени, ми држимо да наша привреда данас и није тако јака да би могла поднети овакав поправак. Наша социјална политика, уосталом, у исто је доба вођена тако као да се нарочито иде затим да покушај Г. Плавшића што пре и што темељитије не успе. Министар Трговине, у чији ресор спада главни део привредне политике, као да и није имао другог посла до да босанским агама, и беговима осигура исплату заосталог хака, јер о проблемима свог министарства није много разбијао главу.

У нашој дневној штампи чуле су се многе тврдње, као да је помоћник Министра. Финансија, својим интервенцијама сасвим утрошио 10 милијона. долара плус неколико милијона златних динара. Продајом долара и златних динара, међутим, Министарство Финансија добијало је протувредност у динарима. Ми наравно нисмо у могућности да испитујемо, шта се радило са протувредношћу тих долара: да ли су сачувани за, инвестиције, према, закону о американском зајму, или су употребљени за покриће редовитих државних издатака. Али ни у овом последњем случају не може да, буде говора о неком пуном утрошењу, јер би онда, дефицит у државном прорачуну био покривен позајмицама код Народне Банке а тиме и пуштањем у оптицај нових новчаница. Да су долари инвестицијоног зајма употребљени за стабилизирање курса на којем се динар онда налазио, и који је одговарао моментаној ситуацији — дакле тамо негде између 5 и 6 сантима, за динар — стабилизација би по свој прилици била успела. Утолико сигурније, да, се је и целокупној привредној политици била, дала, једна друга, оријентадија, која би водила више рачуна о реалној ситуацији. Да су извозне царине укинуте, или снижене на незнате износе, наш би извоз, и понуда страних девиза, били далеко већи. Да је, на другој страни, парина увозна, била доведена на паритет наше валуте, увоз би без икаквих других мера знатно спао. Домаћа продукција добила би била нове подстреке за. свој развитак, и из многих позиција истисла би страну конкуренцију. Омањење увоза смањило би и потребу за страним девизама. Ове би то били елементи једне здраве валутне и привредне политике: форсирање извоза а смањење увоза. Међутим, наша привредна политика, ударила је теком прошле године супротним правцем, па се зато но можемо чудити што је наступила, катастрофа, или бар аеђасје.

Нови Министар Финансија, изгледа као да води више рачуна о реалном стању ствари. Он је сам рекао значајну реч, да истини треба погледати У лице. Укидањем клириншког промета на нашим бурзама, он је укинуо