Nova Evropa

— Stani! — prekide ga naglo lav — možda si sam otkrio traženu istinu, Ko zna da te dve reči, izgovorene s toliko jeze: ubijati i zaradjivati ne čine suštinu toga što ljudi nazivaju civilizacijom.

*

Priroda ga obilno obdarila neobičnim darovima: da lako oseća istinu, i da zna vrednost istine,

TI on razdade okolini: gomile zlata i kovčege nakita; nepregledna dobra i nebrojene radionice; i sve položaje i sve časti — sve što beše nasledio, Razdade s blagim osmehom, dobrodušno, kao što roditelj: dele poklone deci, I krenu u svet,

Na javnim i tajnim zborovima, pred crkvama i kafanama, na iržištima i na ulicama, ocrtavaše on pred zbijenim gomilama nove putove — ka istinitom, uzvišenom, i lepom.

Mase ga počeše obožavati,

On za njih posta prorok.

Ali neumorno i bezmerno rasipanje prirodnih darova, u cilju dobra čovečanstva, stvoriše uskoro od njegova tela živu zaljuljanu senku, Na njegovim bledim zamorenim usnama svetlucahu zagasito rubinske kapi krvi; s njegova visokog čela padahu biserne kapi znoja.

Sa zanosom svi slušahu njegove propovedi, kao udaljenu tajanstvenu muziku vaskrsnuća, Kad bi završio govor, svet bi kidisao k mestu na kome je on stajao; i urlao, đurao se, i tukao, za svaku trunku prašine s njegovih stopala, natopljenu njegovom krvlju i njegovim znojem, Tada bi zadovoljan odlazio, da produži dotadanji život, čuvajući brižljivo dograbljene vidljive ostatke velikog proroka, kao svetu amajliju, koja, po uverenju sviju, donosi neobičnu sreću onom koji je stalno uza se nosi.

*

— Trabunjaju da nam život zavisi jedino od sunca, kao da voda i ne postoji ! — zakreketa podrugljivo naduveni žabac, i izbrlja svojim gadom nekoliko svežih mirišljavih crvenih cvetića, za trenutak obasjanih nežnotoplim pramenom sunčanih zrakova,

Pri toj davno smišljenoj ozbiljnoj operaciji, zadovoljni žabac jetko ponavljaše, misleći na sunce:

— Krajnje je vreme da jednom i ti osetiš da nemaju svi isto mišljenje o tvojoj preteranoj vrednosti,

*

___Nema veštine van života! Umeti živeti jedina je prava i najlepša veština! — obnavlja slavuj svoju ideju svakog jutra zanosnom pesmicom, dok zapaljena zora hitro baca pogašene zvezde u ru-

mena nedra, — Za tu poznatu stvar nisi imao potrebe, moja uobražena budalo,

da uznemiruješ umorni svet — ljutito gundja buljuna, tek što, beše zadremala posle uspešnog noćnog pohoda, — Od postanka svi žive na taj način, sa m o svaki prema svojoj moći. |

- M. Vukasović.

194