Nova Evropa

неком арбитеру из туђине и са стране, да би за десет-петнајст година, племените аренде ослободио нас од напасти и пренео све у готову и веселу будућност, па све до преузимања и узурпадије врховне силе по некој нашој домаћој фирми у сврху одбране и сигурности, по премудрости да сила даје право, — идеја је диктатуре код нас данас у цвету; запала је цела наша, логика тешке трудноће да до тог порођаја. дође, и — као да и то нешто треба. да значи — »многи озбиљни људи о томе озбиљно мисле«! Убрзани темпо забављања том јаловом игром дали су познати примери споља. И још мало фали да. није изречена, и завршна реченица, апологетике: да је на крају крајева ипак све само и једино диктатура, све оно што једном државом управља, па био то споразум или неспоразум, један човек или више њих! Примамљива је клизавица лажних силогизама; особито у часовима невоље. Тражећи спас од слабости иште се снага, — само, како слабост треба да роди снагуз Наметањем некога. А будући да нема, и не сме да буде, суда који ће да оцени снагу и даде јој пренмућство, које су онда дужности те снагез —: да само одржи, и ништа више, да, се рађању бољег стања, ствари и прилика пружи времена. Радијонирање гладних порција до нове жетве, или до освојења туђих залиха% Оптерећивање једног климавог свода са све већим теретом, у сврху установљења, момента када ће свод печети да се руши! — Испод свих тих варљивих и лажних гледања савила се дубока, туга уморног, разочараног нараштаја,

који у пози десператера не зна сам куда ће и шта ће. Али нешто, и некамо, се мора.

У линији крајњих резултата, и идеја револуције и идеја диктатуре воде Е идеји државе, као опће признатом и опробаном средеству спасења. Док други део »државника« опет узима државу као готову и врховну снагу, којој више не треба крштења, и мука, револуције или диктатуре. Могло би се дакле ипак казалти, да св у коначној оцени државе сви слажу. Само, док се у форми подударају, разилазе се по садржају. На питање садржаја, државе имају два одговора: један се односи на наш глас који морамо да. допринесемо у друштву народа, други је везан за специфично наш положај и наше прилике. Ситуација је тешка: имамо, зато што знамо, право оружје да се од каоса, одбранимо, — а немамо га, јер не знамо да се њиме послужимо! Ако оставимо пострани онај наш допринос опћем, код куће би се могла, ствар, у једном покушају анализе, да рашчини овако: имамо државу, и сви је хоћемо. Једна идеолошка, група види у републиканству све ново, светло, и велико; али нема, правих доказа за то. Друга идеолошка, група, јаши на пегазу »изабраног народа«, и тај јој »изабрани народ« даје садржај државе. Досада, а, вероватно и у будуће, биће ово само провокадијом контраефеката, јер је сваки народ изабран и међу »изабраним народима« нема, споразума. 'Грећа идеолошка група меће сву важност у одржање континујитета, и типа државе од пре: ово што јесте, може само да буде наставак онога, што је било. Зло је у овом случају, што се састало више прошлости! И тако редом, од азијске групе данашњих властодршжаца, где је држава имање којим управља, једна родбина, до хипермодерног и екстремног гледишта следбеника руских бољшевика, запљускују државну скалу безбројни таласи и струје, чинећи вртлоге. СОтојимо на месту —: свађа и неслога расте! Од парламентарног рада и изборних акција већ је свима

283