Nova Evropa

kulu, i da za ћИјади бофпа зКтан зфтадапје идзко, — јег К пата će da dodju svi oni koji su se hiljadu godina mučili sa svojom kulom. Oni će nas onda opet da potraže pod zemljom, u katakombama, jer ćemo mi biti ponovo gonjeni i mučeni, Naći će nas skrivene i zavapiće k nama: »Nahranite nas, jer oni koji nam obećaše oganj s nebesa ne ·dadoše nam gal« I onda ćemo mi i dograditi njihovu kulu, jer dogradiće samo onaj koji nahrani, a nahranićemo jedino mi, u ime Tvoje, i slagaćemo u ime Tvoje, Ne, nikada i nigde se bez nas oni neće nahraniti ni zasititi, Nikakva nauka neće im dati hleba, dokle su slobodni, i konac svega biće, da će oni sami doneti svoju slobođu pred naše noge i reći: »Bolje nas učinite i slugama, samo nas nahranite«. | тагштебе пајрозје sami, da se ne da ni zamisliti da slobode i hleba zemaljskog bude za svakoga dovoljno, jer nikada i nigde neće oni umeti da izmedju sebe podele! ] uveriće se, da ne mogu nikada ni biti slobodni, jer su slabi, grešni, ništavni, i buntovni! Ti si im obećao hleba nebeskog, — ali ponovo Ti kažem: može li se on u očima nemoćnog, večnogrešnog, i večnodivljeg i neblagorodnog, ljudskog plemena sravniti sa hlebom zemaljskim? Pa ako u ime hleba nebeskoga i podju za Tobom tisuće i desetine tisuća, šta će biti sa milijonima, i sa deset tisuća milijona bića i stvorenja koja neće imati snage da ne prenebregnu hleb zemaljski radi hleba nebeskoga? Ili su Tebi drage samo desetine hiljada velikih i silnih, a ostali milijoni, bezbrojni kao zrna peska morskoga, i slabi, ali koji Tebe ljube, zar da moraju samo da posluže kao materijal za velike i za silne? Ne, nama su dragi i oni koji su slabi, Oni jesu grešni i buntovni, ali pod konac postaće poslušnima, Oni će nama da se dive, i držaće nas za bogove, zato što smo im se stavili na čelo, i pristali da ponesemo slobodu onu od koje su se oni toliko uplašili, i da vladamo njima, — toliko će im pod konac biti sloboda strašna, No mi ćemo reći, da se Tebi pokoravamo i da u Tvoje ime gospodarimo. 1 opet ćemo ih prevariti, jer Tebe nećemo više pustiti k njima. U toj бе se prevari i sastojati naša nevolja, jer ćemo morati da lažemo. Eto, to je značilo ono prvo pitanje u pustinji, i eto što si Ti odbacio u ime slobode, koju si podigao više svega. Medjutim, u tome pitanju sadržana je velika tajna ovoga sveta, Da si primio hleb, oslobodio bi bio ljude općes i večnog duševnog straha, jer bi odgovorio na najvažnije pitanje, kako za svakog pojedinos čoveka tako i za celo čovečanstvo, na pitanje tako željno odgovora, na pitanje: pred kim da se poklonimo? Nema za slobodna čoveka neprekidnije i mučnije brige nego da nadje što pre onoga pred kim će se pokloniti, Ali čovek ište da se pokloni samo pred onim što Je već ne– sumnjivo, toliko nesumnjivo da bi se svi ljudi odjedanput složili da se zajedno pred tim poklone, Jer briga tih žalosnih stvorova ne sastoji se samo u tome, da nešto nadju pred čime bi se jedan ili drugi poklonili, nego da nešto takvo nadju u što bi svi verovali i pred čime bi se svi poklonili, i to bezuslovno svi zajedno. Baš ta potreba zajedničkoga klanjanja od početka je vekova najvećom nevoljom svakoga čoveka, bilo pojedinca bilo čovečanstva kao celine, Radi toga zajedničkoga klanjanja istrebljivali su se medjusobno ognjem i mačem, Stvorili su sebi bogove i dovikivali jedni drugima: »Bacajte vaše bo-

559