Nova Evropa

ских тежња. Да би ојачао положај спорта према Маџарима, одлучи Хашк, с једне стране, да позове сва спортска, друштва, на. оснивање Хрватског Спортеког Савеза, што је убрзо и успјело, а с друге стране, на стојао је да учврсти везе са Чесима, а, оснује их с Пољацима и Србима. И ово је било проведено, те је Загреб могао да поздрави и Пољаке и Србе спортисте у својој средини. Видјевши то Маџари, сами отпочеше преговоре нудећи неке концесије, но Хашк све одби тражећи за хрватски спорт потпуну самосталност и равноправност. Ta постојаност увјери напокон Мамџаре, да својих основа неће провести, и они заподјенуше с Хашком опет спортске везе.

Хрватски Спортски Савез расписао је једном, тик пред Рат, натјецање за ногометно првенство, које добија хашкова момчад. Али је најважнији успјех хашкове момчади прије рата побједа над репрезентацијом сјеверних енглеских универза (Могфћегл Џет Не). нглези су, као прави спортемени, лојално код куће објавили, да су једину утакмицу на континенту изгубили — у Загребу. Та је побједа пронијела име нашега спорта далеко изван наших граница.

Хашк дакако није своје дјеловање ограничио само на, ногомет. Већ одмах иза оснутка почели су се неки чланови бавити и осталим гранама, спорта, као: лаком атлетиком, зимским спортовима (родел и ши; клизање је било у Загребу још отприје познато) »Јамп-фепгл15«-ом и пливањем. Све ове гране спорта, нијесу одмах могле да, убрзо привуку бројне масе опћинства, но хашковци су устрајно, сваки у својој дисциплини, с великом упорношћу и агилношћу настојали да, све спортске гране одомаће у нас, па им то није остало без успјеха. Какогод се испочетка, чинило необичним или чудним, да неко трчи 8 или 5 км, или пак да за циче зиме и смрзнута снијега, с ручним саоницама, одв на, Цмрок, или чак са ши-јима и на Сљеме, суздржљивости је помало нестајало, па је број тркача, скакача, или скијаша, из године у годину растао. У свим спортским дисциплинама приређује Хашке и натјецања, која, су кадра, да пробуде интерес у гледалаца.

Кад је, 1912, Хашку успјело да (добротом надбискупа, загребачкога, Дра Анте Бауера, и још неких угледника) добије напокон земљиште за, из градњу властитога, игралишта, дадоше се чланови, без обзира, на велике трошкове које игралиште изискује, на реализацију пројекта. Не треба ни спомињати, од колике је било то важности по развој читавога нашег спорта. Хашк је већ 1918, нежалећи жртава, ангажовао и спремнога учитеља 82 ногомет и тенис, па је спортски живот на, новом игралишту добио, дјеловањем тренера, још живахнији изглед, а корист што су је отуда црпли несамо хашковци, него и сви остали спортисти, била је велика и несумњива. Као и многи други просвјетни рад, тако је и спорт, када је плануо Свјетски Рат, замало сасвим уништен. Готово сви спортисти морали су У војску; а аустријска полиција, забранила, је дјеловање културним па према томе и спортеким друштвима. Настала, је опасност, да ће тековине више пего десетгодишњих напора, и несебична, рада сасвим пропасти, те се само пожртвовности и агилности онога малога, броја чланова, који преостадоше у Загребу, има захвалити, да је сачувана барем некретнина клуба, и да је одржан какав-такав континујитет рада. Већ поткрај Рата, отпочело је спортско гибање, а иза ослобођења, спортисте убрзо повезаше покидане редове

137