Nova Evropa

и снага, сав онај испршенн и одлучан став, изгледало некада као природем створени контраст слабом, немоћном, скршеном, бившем председнику.

Победа. Хардингова на изборима. значила, је почетак реакције, значила је победу банкократије са. МаП Зфтее!-а, значила, је много и много корака уназад. Скоро и непознат широј публици пре кандидовања, за, председника. од стране републиканске партије, његово је кандидовање изгледало свакоме као резултат оне »старе гарде« у сенату H њена. подземног ровења. У њему су сви гледали само једну партијеку креатуру која је створена зато да испуни једну формаштност, да попуни једно место, н да послужи као. згодан заклон разним банкарским интересима. У самој његовој партији су се према њему односили више снисходљиво, полу-иронично, доброћудно, тапкајући га интимно и неформално по раменима,

И сва та. невесела предскавивања и наговештања нису остала, сасвим непспуњена.

Међутим Хардинг је сада далеко од овог света. Ако бнемо хтели да за моменат будемо искрени и објективни, његов рад није био ни близу онако црн као што се то могло и морало очекивати када знамо који су га људи довели на председнички положај. Он је донекле потсећао на оног папу што је изгледао скрушен и сломљен док га кардиналски конклав није изабрао, па да се после изненада исправи. Иако је сав његов рад био једино производ бескрајног компромисања, ипак није остајао без извесног индивидуалног обележја _ Оившег председника. Циљ његове управе био је конзервадија на сваком пољу, конзервација сила, конзервација нацијоналних финансија, конзервација нацијоналних традиција, конзервација. најзад целог овог садањег друштвеног поретка што је био толико уздрман Светским Ратом. Није ни чудо онда, да када се упореди његов рад са Вилзоновим бурним и експерименталистичким перијодом, све што је Хардинг урадио изгледа. слабо, ситничарско, старачко, све неко вечито кочење бремзе. Сама она конференција, за раворужање у Вашингтону била је једно јалово предузеће од самог свог почетка, као уосталом и све друге конференције за разоружање што би их предузимале капиталистичке владе ма где у свету. А то је била кулминација. Хардингове каријере. Затим се хтело да докаже америчком народу колико је нов режим бољи од старог Вилзонова, н секретар за финансије Мелон, један мултимилијонар из државе Пенсилвеније, стао је да штеди као каква стара. баба. На тај начин се у ствари накупила, огромна, резерва у државним касама, али су зато н безбројни државни послови остали недовршени. И затим, да не заборавимо, у доба Хардингове управе одиграли су се чувени страјкови по рудокопима, чувени сукоби између радника HW војске по Вест-Вирџинији и Илинојсу.

Као мала, слаба и скоро стидљива извина раденичком сталежу требало је да послужи оно дописивање и разговори између Хардинга и судије Гери, председника најачег труста у Америци, Челичног Труста, поводом смаљивања радног времена, од 12 на 8 часова. Јер данас још једино у Кини и »слободним« Оједињеним Државама раденници у челичној индустрији морају да раде на оним страховитим топионицама, где се онесвешћава, од јаре, по 12 часова дневно. То је најзад и разлог што су раденици одговорили на ту безобзирну диктатуру капиталиста под Хардингом тиме, што су на својим конвенцијама гласали против изјаве саучешћа Хардинговој породици. А то

230