Nova Evropa

програму је увек бно штампан синопсне комада који се игра, и то је потевБало на онај картон што се прикачи уз орман са, прастарим чудовиштем, па вам објашњава знакове и символе. Глумци су играли савршено, простудирано, израђено до најситнијих детаља; али вам се све ипак чинило као да. видите један раскошан, крупан, чаробан цвет, који се још некако одржава, у својој вази са целом круницом, па нпак у вама лебди осећај туге што су тај цвет много дотицали прстима. Нема више оног свежег мириса, н време пролази. Прете да. ће да доведу и художественова, »сина, разметнога«, тојест »камерни«, који сада лута, негде по Европама подмећући чак и Расину и Еврипиду футуристичку режију. Једна безочност која сигурно зграњава, све професоре без обзира на. надијоналитет.

А када поменух већ реч нацијоналитет, да споменем и како се овде у Њујорку подигла читава. бура нацијоналног осећања, и поноса, по брдашцима разних америчких уметника, и писаца, чије је најглавније и најсветије уметничко обележје да су »нацијонални«. Може да се појми, колико су њих морале да. разјаре претеране еулогије разним »странцима« и »Gab ћушкама«. На челу тог нацијоналног револта, био je crap Augustus Thomas, док је главни говорник за онај други табор био Kenneth Масбомап, чија, се главна мана неоспорно састоји у томе, што се свом силом баца у наручје свему што је »ново« и »страно«, све иако се ти његови разни ентузијазми понекад усредсређују на најконтрадикторније ствари. Углавном, ова се двојица највише чују. Нека. се теше Београд и Загреб, бар у том погледу корачамо заједно са Западом — спољне форме су нам исте, као што сви на корзу у Београду и у Загребу може да, сретне понеки пар најмодернијег одела.

Имали смо ове сезоне такође и велику шекспи романију. Оиромах УИШу је нека, врста перијодичне епидемије за позоришта. По неколико сезона не видите ни једног Ромеа, Фалстафал или Хамлета, па. онда наједном груну као провала облака. Последњи »Хамлет« Џона Баримора, имао је ту чудну особину, да се у њему по први пут појавио гроб Офелијин у једној дворани место на, гробљу као што је то досада бивало. Али томе је крива, једна. помпезна, капија, чији је свод правио тако леп утивак са звезданим небом у Џонесовој сцени, — поред племените намере да се овај »Хамлете ма у чему разликује од оних пређашњих »Хамлета«. Намера, очевидно лепа, и симпатична, али са, врло мало интујиције и снаге да, се достојно реализује. Јулија, је била Џени Каул, и била је занимљива, само зато што ју је играла, Џени Каул. — Можда, се овако критиковање Шекспирових комада понеком неће свидети; али ја сам од оних који данас претпостављају Шекстира на. листовима, Шекспиру на позорници, Када се већ даје Шекспир, онда. је неоспорно најартистичкији, а и најлегитимнији, онај пачин на који га данас даје једна група енглеских глумада, и уметника, тојест на, једној позорници која је толико приближена, правој тудоровској позорници колико је то год данас могуће, и са приближно оном истом атмосфером у каквој је сам Шекспир замишљао своје комаде, а која је прилично далеко од оне атмосфере што би хтеле да, нам пруже минхенскве и берлинске »шекепиријанске« позорнице.

У овој шекспировекој обнови овде још је најгоре прошло »Авг Уоџ ШКе Ite, y режији Америчког Надијоналног Позоришта, чије су сценерија, игра, костими, све уопште, били марљиво припремљени, да нас поуче какве су

237